Suve maline

Nova priča koju sam napisao za vreme boravka na moru. Imao sam skroz drugu ideju iz koje je trebalo da izađe neka epska fantastika sa mačem (malo manje) i magijom (malo više). Na kraju je ispala sasvim realna situacija tako da je ”obična” kratka priča. Kraj je efektivniji, ili mi se makar čini. Mada ni onaj što sam ga pre toga imao na umu nije bio loš, ali su se kockice jednostavno tako poklopile.

Crnogorski letopis

Sinoć sam doputovao natrag iz Crne Gore. Tri nedelje je dug period za jedno letovanje i, kao i prethodnih godina, bilo mi je dosta već negde na pola puta. To je sasvim sigurno uzrokovano činjenicom da letujem celog života u jednom istom mestu u jednom istom (da ne kažem identičnom) godišnjem periodu. Kuća se i dalje drži. Ovog leta nismo ništa radili na njoj, a i kako bismo kada za tako nešto uvek treba novca kojeg, je li, nema. No, da krenem od početka.

Put

”Na more” smo otišli auto-vozom, u spavaćim kolima. Već na samom početku smo imali peh. Prilikom ”utovara” matore ”džete” na vagon sa ostalim vozilima odvalio nam se auspuh, zahvaljujući maestralno postavljenom dodatnom vagonu koji je bio nešto viši od ostalih i za koji postoji izričito pravilo da ga ne treba postavljati kad kome to padne na (tupavu) pamet. Po dolasku nam je komšija koji nam čuva kuću dok nismo tamo (a inače je automehaničar) sklepao neko privremeno rešenje koje radi normalno osim što auspuh sablasno vibrira kada se vozi prvom i kada auto ide ”na ler”. Kontrola na granici je rešeno jadno, što znači šta? Da su nas trkeljisali dva puta u razmaku od sat vremena oko pola tri ujutro. Od spavanja nije bilo praktično ničega, što se dalo i očekivati. Putovao sam ranije u spavaćim kolima na istoj relaciji, ali su granične kontrole bile slabije (a i bio sam maloletan tako da nije bilo potrebe da posežem za ličnom kartom svaki put kada murija upadne u voz. Do kuće smo ipak došli autom, nakon što smo ga iskrcali sa voza, samo što mu je auspuh bio prikačen parčetom žice, čisto da se ne vuče po putu. Na stanici u Beogradu nam je rečeno da u Crnoj Gori tražimo da nam urade zapisnik kako bi nam železnica isplatila pretrpljenu štetu, a u Crnoj Gori su nam rekli pogodite šta? Da napravimo zapisnik kada dođemo u Beograd. Tipično. Neki čovečuljak je istina pribeležio šta nam se dogodilo, ali nam je rečeno da sredimo stvar u Srbiji.

Država

Ne dajte se zavarati. Iako Crnogorci na sav glas na televiziji i po raznim novinama razglašavaju kako turista ima nekoliko procenata više nego prethodne godine, sve je to prilično gruba mast kojom treba namazati oči ljudima u Srbiji. ”Mi više nemamo veze sa vama i ide nam mnogo bolje nego pre”. Samo što to nema veze sa životom. Već po samom dolasku vrlo lako se mogao uočiti deficit turista po plažama i ulicama. Šetališta su bila praznija i zapravo se moglo normalno šetati uveče, na plažama je bilo mesto koliko ti duša ište, a vozila na magistrali su bila proređena. Da se razumemo, ja govorim za Bar jer tamo letujem, ali po internim saznanjima komšija iz Crne Gore koje špartaju po celom primorju za razliku od nas, tako je bilo svuda osim u Sutomoru koje je bilo (i još uvek je, čak dok ja ovo pišem) puno k’o brod. Situacija je počela da se popravlja posle nedelju dana, kao da je sezona počela nešto kasnije. Međutim, kako je počela, tako se i završila nekoliko dana pre našeg odlaska. Domaći predstavnici se još uvek frljakaju brojkama u koje ne može da veruje niko osim ljudi koji tamo nisu bili ili ne znaju nekog ko je tamo letovao. Čak i meštani govore da je sezona propala, a postoje i oni koji prognoziraju da će isti slučaj biti i sa sledeće dve ili tri. Međutim, ne zato što ljudi ne žele da putuju za CG, nego zato što tamošnja struktura vlasti namerno minira turizam kako bi ”dobili na vremenu da poprave infrastrukturu i omoguće nesmetan dotok vode u sve delove primorja”. To međutim prelazi u politiku tako da ću se na tome zaustaviti.

Vagaries of elderly mind…

Kao po ko zna koji put u životu, opet sam zaboravio Jovanin rođendan. Iskupio sam se čestitkom bajatom četiri dana i zaključio da mi je definitivno neophodna neka aplikacija za podsećanje na važne datume. Moraću da pročeprkam malo po tom pitanju. Ima neka zajebancija namenjena tome na facebooku, a čini mi se da i google ima neku svoju aplikaciju.

Izletništvo

U manastiru svetog Vasilija Ostroškog sam prvi (i do sada jedini) put bio 1996. godine. Tada nas je na put dug par sati vodio neki lik iz Vranića koji je bio taksista, pa je imao bolja kola od nas što je bio glavni razlog zbog kojeg nas je on vozio. Tada je put do tamo bio užasan, što naša krntija teško da bi mogla da izdrži. Moram reći da je taj obilazak manastira bio veliki promašaj, jer je naš ”vodič” diktirao tempo obilaska što je rezultovalo desetominutnim boravkom na tom svetom mestu nakon čega je usledio povratak kući. Nismo obišli ni ”pomoćne” crkve, niti išta osim moštiju samog svetog Vasilija. Ovaj put smo proveli znatno više vremena tamo i sve lepo videli. Prvog puta sam imao mučan osećaj tokom našeg boravka tamo jer je bilo dosta hendikepirane dece koja su sa roditeljima dolazila da zamole sveca za izlečenje ili pomoć. Ja sam imao 8-9 godina i sve mi je to bilo čudno i uvrnuto.

Oko pola sata pre silaska u podnožje manastira, sreo sam Aleksandru, verovatno jedinu osobu iz osnovne u Beogradu sa kojom sam ostao i dalje u kontaktu i sa kojom se još uvek viđam. Oboje smo se iznenadili jer nismo imali pojma da je ovo drugo na moru, a tek ne da dolazi pod Ostrog. Kul.

Guild(aški) Wars(ovi)

Rad na AAR-u se privodi kraju i nadam se da ću ga završiti do kraja septembra. Sa tom mišlju, u CG-u mi se javila ideja da nabavim Guild Wars. Ne znam šta me spopalo, ali eto, videćemo. Treba da obiđem par radnji koje u Beogradu prodaju originalne igre i da vidim koliko košta, ali je izvesno da ću ga nabaviti, samo je pitanje kada. Ne nameravam da igram išta osim Bloodlines-a dok ne završim započet posao, tako da ću zamisao ostvariti verovatno krajem septembra, možda i malo kasnije.

Razglednica

Poslao sam Nikoli razglednicu 13. ili 14. avgusta kako bih pomogao njegov kolekcionarski poduhvat. Pre par minuta sam pročitao mejl u kojem mi je javio da je pošta stigla, tako da je Šušanjski primerak dodat kolekciji. Putovala je nekih 4-5 dana što je jadno prolazno vreme, ali dobro, bitno je da je stigla. Vi koji sada žalite što niste dobili razglednicu obratite pažnju da je niste ni tražili, tako da nema ljutnje. Ja Šušanj/Bar posećujem već 20 godina tako da nikada nisam ni slao nekome razglednicu od tamo, nekako sam se previše odomaćio da bih ga smatrao inostranstvom. Uopšte, ovo mi je svega 3. ili 4. razglednica koju sam u životu poslao. Nikola, izvinjavam se što je malo musava, ali čovek se na letovanju znoji više od proseka tako da je opravdano.

Povratak

Srbi ne daju Crnogorcima vozove. Mo’š misliti. CG nema sopstvene vozove koji mogu da isprate broj turista koji se vraća kući, a Srbija više ne pokazuje nekadašnju solidarnost zahvaljujući kojoj bi slala za CG prazne vagone bez obzira na očigledne gubitke u procesu. Slavina je zavrnuta, čime je povratak vozom onemogućen. Osim toga, za vikend se svašta izdogađalo na pruzi Beograd - Bar, na crnogorskoj strani, tako da ne bismo mogli da se vratimo u planirano vreme čak i da smo uspeli da dođemo do karata. Pohvalno je da su popravili puteve, a isto važi i za ”naše” koji su uradili odličan posao na Zlatiboru čime je put automobilom ukupno skraćen za 1-2 sata.

U povratku nam se dogodio još jedan peh. Kada je pao mrak, otkrili smo da su nam otkazala kratka svetla na kolima. Uspeli smo da sredimo stvar u Gornjem Milanovcu u čijoj smo blizini bili, na benzinskoj pumpi braće Kovačević. Dečko koji tamo radi (jedan od braće, je li) nam je zamenio osigurač za farove i tako nam pomogao. U GM-u su sve neki fini ljudi, kad vam kažem.

Neki kao zaključak

Naravno da nisam pune tri nedelje bio bez Interneta. ”Kačio” sam se povremeno da proverim poštu i slične stvari, ali nisam obilazio mesta na kojima ”poslujem”. Rekao sam sebi da sam na odmoru i to je to, ali sam vas posmatrao - samo da znate. Za vreme mog odsustva su se pojavile neke ”turbulencije u Sili” koje sam otkrio bacanjem kratkog pogleda, ali srediću to, ne zvao se ja… kako god da se zovem…

NASTAVIĆE SE…

Odoh na more

Putujem večeras. Neću biti tu naredne tri nedelje, pa rekoh, da se javim. Da ne bude posle, što ne piše ovaj ništa, k’o da je odustao od bloga. E, pa nisam odustao, je li, već odoh na odmor. Ne bih da razglabam sad nešto, moram da se pakujem, a i da pozavršavam neke druge stvarčice pre odlsaska. Pišemo se kad se vratim.

Kako sam postao direktor

Sve je počelo pre 6-7 godina. Roditelji su bili u kupovini i videli povoljno neke stolice. 2 500 kinti komad bejahu tada, a izgledaju nekako ovako (ne mogu da nađem pravu sliku, ali to je to, manje-više):

Ja sam svoju skršio već posle godinu-dve jer sam se toliko protezao i rastezao tokom sedenja da se naslon iskrivio i došao skoro na paralelan nivo sa podom. Burazer me je nakon toga poduži vremenski period smarao jer sam uništio stolicu (koja ironija, kako će se kasnije ispostaviti). Za sedenje sam se nadalje snalazio, mislim da sam koristio običnu stolicu iz kuhinje ili tako nešto, dok je njegova stajala za kompjuterskim stolom dok je neko na njemu radio.

Kada smo se preselili ovde gde sada živimo, zbog manjka prostora se sedenje (za kompjuterom, pošto radnog stla u pravom značenju praktično i nema) svelo na upotrebu njegove stolice koja je preostala. Bila je rasklimana, ali funkcionalna. Naslon se malo pomerio iz ležišta pa je zavrtanj ‘’samostalno” popuštao stisak, ali je radila.

Međutim, Fallout 2 je mnogo zeznuta igra. Kakav sad crni Fallout, kakve igre i bakrači? E pa, rekoh već da sam ja svoju stolicu uništio protezanjem te se skroz iskrivila. Od tada sam prestao da se istežem dok sedim na stolici. Međutim, mog brata nije zadesila tragedija gubitka sopstvene ‘’sedaljke” te je i sam počeo da se tegli oslanjajući se na slabašni naslon svoje stolice koji je, rekoh već, postao raskliman. Da li zbog Fallouta koji trenutno igra (a koji je poznat po tome što je bagovit do zla Boga), ili zbog nečeg drugog, počeo je da se učestalije proteže. I vidiš, pre par dana, puče stolica. Dakle, nije se rasklimala kao moja, savila i postala samim tim redundantna kao mesto za (udobno) sedenje, već je naslon skroz pukao. Ironija, kao što rekoh.

I šta biva kada u kući gde se računar koristi desetak sati dnevno pukne jedina stolica koja je iole prikladna za sedenje pred istim? Kupi se nova.

Poučen pređašnjim iskustvom, predložio sam da kupimo stolicu koja ima naslone za ruke i koja preko njih povezuje naslon i deo za sedenje. Tako i bi. Jeste bila nešto skuplja, ali isplatiće se na duže staze. Stigla je pre par sati, a izgleda ovako (gotovo identično):

Milina je za kičmu, a i za ruke, moram reći. Prava direktorska: ne ljulja se, tvrda je, ali udobna i široka (za svačiju zadnjicu, što bi se reklo :D). Eto, tako sam postao direktor.

Nova priča

Posle dužeg vremena, sednem ja i napišem priču. Potpuno neplanirano, kao grom iz vedra neba. Neka lagana naučna fantastika, mada ko zna? Već za deset godina bi to mogla da postane stvarnost. Napisao sam je pod uticajem sna koji sam te noći sanjao. Možete je pročitati ovde.

Elem, nešto mi se javilo. Nije bukvalno sve onako kako sam video, ali nije ni daleko - jedno 3/4 se stvarno tako odigralo. Par stvari sam dodao, par izmenio, uobličio u događaj i, moram i to da kažem, isekao jedan (sada se tako čini) bitan deo koji malo bliže objašnjava šta se zapravo tu događa. Mada, treba i čitaocu ostaviti malo mesta da razmišlja o tome.

Batman: The Dark Knight

Ne sećam se kada sam poslednji put odgledao film u bioskopu a da to nije bila ”privatna projekcija”. To je ono kada se film pušta u sali koja ”prima” makar stotinak ljudi, a unutra bude manje od deset. Tako je bilo i pre pola sata. Neki pričaju tužne priče o propasti bioskopa i njihovom zatvaranju. O tome kako je publika nezainteresovana i kako su došli teški dani za našu filmsku industriju. Meni se, sa druge strane, to veoma sviđa. Sala je gotovo prazna, možeš da se raširiš koliko hoćeš. Pošto ima malo ljudi niko ne preskače jedan preko drugog. Ako ti se neko namestio ispred, a poprilično je glavat, slobodno se premestiš gde i kako hoćeš. Ljudi ćute i gledaju, niko ne komentariše film (osim mene :D).

”Tamni vitez” počinje veoma mlako i prva polovina je poprilično dosadna (a ceo film traje oko 2 sata i 20 minuta). Likovi su isprazni, dosadni i već viđeni. Zanemarimo li glavnu facu. Ne, ne mislim na Betmena, nego na Džokera. Uvek nasmejani ludak sa našminkanom facom u ljubičastom odelu je ono što ovaj film vadi iz bule. Pokojni Hit Ledžer je vrlo dobro odigrao svoju ulogu, čak bih mogao reći i odlično (ali da ne idemo toliko daleko). On je zao, prepreden, proračunat, zabavan i duhovit. Nije u potpunosti ono što se očekuje od zlikovca? E baš zato je pun pogodak. Džoker je u ovom nastavku toliko prosvirao Betmena da je ovaj ostao da leži u prašini i guta blato. Ovo je, naravno, metafora. Naravno da je Betmen na kraju pobedio i spasao Gotam. Ili možda i nije?

Kad smo već kod Gotama, to je posebna priča. Atmosfera grada koji predstavlja leglo poroka i zločina? Nula. Da ne pominjem Brusov kratkotrajni izlet van grada u Aziju. Gotam će vam se tokom čitavog filma (do pred sam kraj) činiti kao običan američki grad koji ni po čemu nije različit od drugih. Film je dosta mračan (što se iz naslova da zaključiti). Što je najbitnije, nije crno-beo. Nema onog: ha, on je dobar momak, on je loš momak. Strpaj lošeg momka u zatvor, a dobrog pohvali u jutarnjim vestima. Ne. ”Tamni vitez” otkriva i razotkriva sve propalitete (i to je taj trenutak kada Gotam prestaje da bude prosečan gradić), pa čak i samog Betmena. Heeroj i zaštitnik više nije… pa dobro, neću baš sve da otkrivam.

Moram još jednom da pohvalim Ledžera koji je o-d-u-v-a-o Džeka Nikolsona koji je takođe imao ulogu Džokera u jednom od Betmen filmova. Sada je pitanje da li će naći nekoga ko će moći da ga zameni, a kamoli nadmaši, ako uopšte planraju da u novom nastavku (za koji kraj ovog dela postavlja veoma dobar šlagvort) ”vrate” Džokera. Toliko lucidno i zanimljivo je odigrao ulogu da je praktično i izneo ceo film. Priča i nije neka, ali je bitno da se vrti oko njega - raščupanog, namazanog i potpuno nepredvidivog. Neki delovi (kao što je uvođenje novog negativca) su, naravno, vrlo predvidivi, a ko odgleda film videće i zašto. Sa druge strane, ima i drugih delova koji iznenađuju, a uzrokovani su nešto mračnijom pričom. Ne bih ih otkrivao ovde i sada, ali su vrlo intrigantni, najblaže rečeno. Kako zbog samog postupka (da li bi neko to ZAISTA uradio), tako i zbog poente ubacivanja takvih delova (e tu bi sada trebalo da ćutim).

Sve u svemu, biće nastavka. Betmen je takva krava muzara koja se retko ispušta iz ruku. I u ovom ima bespotrebne akcije i krša eksplozija, ali to je… Betmen. Dobro je samo da nema opet nindža sa Tibeta. Bilo, ne ponovilo se.

Bloodlines soundtrack

Vampire the Masquerade: Bloodlines ima neviđeno dobar soundtrack. Ili sam ja toliko zaluđen za sve vampirsko da jednostavno ne mogu da mu odolim. Preslušam ga gotovo svakog dana i ne može da mi dosadi, pa da me ubiješ. Ima tome već nekih godinu dana, a možda i više. Prestao sam da obraćam pažnju posle nekoliko meseci. Za one koji ne znaju, Bloodlines je akcioni RPG zasnovan na World of Darkness setu pravila za stoni (pen & paper) RPG. Na diskovima na kojima se igra nalazi se lako može pronaći cela muzika iz igre u mp3 formatu. Milina. Kompletan soundtrack je uradio Al Jorgensen iz grupe Ministry, a spisak pesama je sledeći:

• Aerial – “Pound”
• Chiasm – “Isolated”
• Daniel Ash – “Come Alive”
• Darling Violetta – “Smaller God”
• Die My Darling – “Needles Eye”
• Genitortures – “Lecher Bitch”
• Lacuna Coil – “Swamped”
• Ministry – “Bloodlines”
• Tiamat – “Cain”

Meni omiljene su sledeće (a oni koji su igrali igru će lako shvatiti i zašto).

”Smaller God” je na prvom mestu ne zato što mi je ”best of the best” nego zato što je video urađen kao trejler (s tim što su očigledno korišćeni neki modovi jer nije ‘’sve na svom mestu”). Ko nije imao pojma o čemu se radi, nakon videa bi trebalo da mu bude malo jasnije.

”Isolated”. Ako ste se ikada osećali usamljeno i izolovano od ostatka sveta, pronaći ćete se u rečima ove pesme. Meni je omiljena u celom soundtrack-u.

”Lecher Bitch”. Inače ne volim ovakvu muziku, ali tako dobro se slaže uz radnju (i mesto gde se pušta u igri) da je to nemoguće.

Zapravo, pesme kao pesme možda i nisu nešto, ali pažljivo uklopljene u igru postižu pun pogodak. Odišu mračnom atmosferom, nepoznatim i mističnim. Me like it.

Zaštita od CIA-e, BIA-e, MI5 i drugih napasnika koji bi da vam čačkaju po chat logovima

Reč je o dodatku koji se koristi za enkripciju podataka (u ovom slučaju - teksta) koji šaljete putem chat-a. Sagovorniku se šalje ključ na osnovu kojeg samo on može da na pravi način pročita podatke koje ste mu poslali zahvaljujući čemu niko (osim željene osobe) ne može da provali šta ste to napisali. Vaše privatne stvari će na ovaj način biti zaštićene od neželjenih očiju/ušiju. Instalacija je jednostavna, a postoje verzije dodatka za veliki broj operativnih sistema. Nakon završetka setup-a koji se svodi na kliktanje ”next” dugmića ostaje vam samo da aktivirate plug-in u ”preferencama”. Sve ovo, naravno, ako za IM koristite pidgin. Tekst koji ste poslali (a i primili) će svim neželjenim posmatračima biti nerazumljiv jer će biti šifrovan.

Čemu sve ovo? Zbog dokumenta koji je RATEL nedavno progurao, a koji propisuje nadgledanje elektronskih komunikacija od strane za to ”ovlašćenih lica”. Ne pada mi na pamet da mi neko čeprka po onome što pričam (a ni po drugim ličnim stvarima, ako već govorimo o tome), tako da su neke preventivne mere postale, očigledno, neophodne. Naslov posta možda jeste šaljiv, ali je tema svakako ozbiljna. Gde je sloboda koja se propagira? Nema je i zato uzvikujmo svi dok nam se obrazi ne zarumene: Dole tiranija!

Dodatak se može skinuti ovde, a radi sa verzijama pidgina od 2, pa naviše. Ako posedujete neku raniju verziju ”goluba” moraćete da je ”osvežite” novom.

Stigoh

Vratih se pre par sati sa sela i trebalo mi je nekih 2-3 sata da pročitam sve što se nakupilo na netu za ovih nekoliko dana.

U globalu sam se smorio živ, osim što smo igrali WoD (Requiem) pa sam sebi dao malo oduška mučeći braću kojima sam ”gejmmasterovao”. Kiša me je ispratila, kiša me je dopratila. Da mi je neko rekao da ću usred leta uključivati TA peć, ne bih mu verovao. Kuća je bila ‘ladna k’o guja, pa je peć morala da radi. Sva sreća da sam poneo jednu ”dugu” preobuku pa se nisam (potpuno) smrzao. Baba i deda su kukali za Karadžićem sve vreme (čudna mi čuda), padala je kiša, a ja sam se dosađivao. Odličan način da se provedu 3-4 dana: u potpunoj izolaciji od civilizacije, bez ikakve tehnike osim dedinog tv-a sa 5 kanala, uz kišu koja dobuje i povremeni grom koji odzvanja u daljini kao zov za adsl-om. Tek kada nešto izgubiš vidiš koliko ti nedostaje (lol, zvučim kao paćenik, ali stvarno je bila ludnica; nisam poneo čak ni neku knjigu za čitanje, ne znam šta mi bi). Za nekih 7-8 dana odoh lepo na more, i da me Bog vidi.

U međuvremenu, a zapravo danas, je izašao novi broj Eniaroyah magazina. Fajl je ”težak” svega 2 MB, a broj je zadržao isti broj strana koji je imao njegov prethodnik. Ako ste ljubitelj pisane reči (i svega onoga što uz to ide), treći broj po redu možete skinuti ovde.

p.s. Ovo verovatno zvuči kao gomila nabacanih rečenica, ali nemam trenutno živaca da sve to uobličavam i filujem, poenta je shvaćena. Makar mislim da jeste.

Odoh u selo, opet

Došlo je vreme da se obilaze sela. Za vikend sam bio u prvom (Uzovnica). Tamo je moja keva odrasla, a selo se nalazi pored Drine, u blizini Ljubovije. Malo je i mirno, dušu dalo za spavanje. Proveli smo tamo jednu noć i moram da priznam da se dugo nisam tako lepo naspavao. Ovde u Beogradu me skoro svakog jutra bude:

a) komšije cigani koji u pet sati ujutro pakuju stvari koje nose na pijacu i usput viču kao neopasuljeni

b) matora baba (takođe komšinica) koja urla na svoje milo psetance koje ama baš ničim to nije zaslužilo samo da bi nervirala decu svoje rođene sestre sa kojom se sudi oko kuće, a sve sa ciljem vršenja mentalnog pritiska na njih kako bi se pokupili i otišli odatle

c) komšinica koja ide u drugi (ili možda treći?) razred osnovne i kojoj nekad dune da svira klavir u osam ujutro

Da, imam najbolje komšije na svetu. Elem, Uzovnica je bila divota. Po ceo dan sam ležao i čitao Stripoteke koje mi je Aleksa ostavio pre odlaska u Emirate. Sljuštio sam nekih dvadesetak brojeva u jednom dahu. Išli smo do Soko - grada gde sam još jednom zažalio što nemam digitalca tako da je pala odluka da se i to kupi kada se vratimo iz Vranića (ćaletovo selo gde sam i ja živeo 13 godina). U povratku smo svratili kod nekog lika koji drži ribnjak sa pastrmkama i pazarili šest komada koje smo spremili juče za ručak na polu-roštilju (čitaj ispekli na plehu :D). Baba nam je za to vreme ispričala priču o dedi (koji se bavio ribolovom, između ostalog) kako je jednom ulovio ribetinu od 25 kila, a kada su je rasporili, unutra su pronašli još jednu od 5 kilograma. Pošto u to doba još nije bilo zamrzivača morali su da je drže zamotanu u predsoblju (a bilo ih je šestoro u kući) i da dele po selu jer nije bilo šanse da se sve pojede pre nego što se ukvari. Po babinim rečima: celo selo je smrdelo na ribu.

Danas sam samo privremeno u Beogradu, a već sutra idem u Vranić da smaram babu i dedu . Čuo sam se malo pre sa burazerom koji tamo živi i ugovorio da nastavimo sa WoD partijom koju smo započeli prošle godine u ovo vreme tako da neće biti dosadno. Neće me biti, dakle, nekoliko dana, pa kad dođem - pišemo se.