Zatvoreno zbog renoviranja

Blog je trenutno u fazi renoviranja (ma šta to značilo :P) i takav će i ostati do daljnjeg (reče čovek koji nije ništa na njemu napisao 4 meseca). Trenutno nemam vremena da se više bacim na pisanje, ali bi uskoro trebalo da imam, tako da se radujte vi što me cimate i što ste me cimali povodom bloga tokom ove nešto duže pauze. :D

Robovi vremena

Iz praha nastajemo i u prah se vraćamo, ili makar tako kaže Biblija. Bilo ovo istina ili ne – život je jedan veliki ciklus sa bezbroj “for“, “if“ i “while do“ petlji. Podelili smo ga na decenije, godine i dane, a njih još više iscepkali na sate, minute i sekunde, u skladu sa našim slabašnim dvadesetčetvoročasovnim ciklusom. Kažem “podelili“ jer vreme ne postoji u fizičkom smislu. Mi smo ga “izmislili“ kako bismo sebi olakšali život i bolje ga organizovali. Ovim postupkom smo od samih sebe napravili robove koji ne skidaju pogled sa časovnika i kalendara, trudeći se da sve što imamo obavimo “na vreme“. A ono teče i, da ima usta, ne sumnjam da bi nam reklo da ga boli uvo za nas i naše poimanje “njega“. Blejimo kao tele u šarena vrata dok nas zaobilazi svojim prevrtljivim plesom, a najsmešnije u celoj stvari je što je “ono’ to koje “prolazi“, dok se samo mi menjamo i nestajemo – paradoksalno. “Ono“ je večno, jer ga prenosimo sa kolena na koleno, jer živi pomoću nas i kroz nas. Upetljavamo ga u sve što radimo i zazivamo njegovo ime i kada nam je potrebno i kada nije. Rađamo se, rastemo, rađamo druge, starimo i gasimo se – bespomoćni. A kada nismo sigurni u ono što se događa dok nas pretiče bez “davanja migavca“, gledamo u prošlost, još jednu stvar koju smo izmislili radi svog poimanja sveta. Prebacujemo svoj život u nju, plašeći se da sagledamo sadašnjost i nastavimo da guramo prema budućnosti, ma koliko se ona činila neizvesnom i kolebljivom.

Lično, mišljenja sam da reinkarnacija postoji, ili želim u to da verujem jer mi se ne sviđa pomisao da “mene“ jednom neće biti. Crna zavesa i ništavilo nisu nešto što bih želeo da gledam čitavu večnost nakon svog pretvaranja u prah. Egoizam, ali istina. Hipotetički govoreći, čak i ako “pravi“ prestanak našeg celokupnog života ne postoji, ovaj trenutni svakako ima svoj kraj. Crtu nakon koje se nećemo sećati ničega što smo bili, radili, postigli… kao trajna amnezija uz pravljenje novog identiteta. Ako tako pogledam na stvari, život je prekratak da bismo ga živeli u reminiscenciji na dane koji su daleko iza nas. Jednom će se završiti i šta onda? One stvari koje smo mogli u sadašnjosti su davno postale prošlost koju nismo iskoristili jer smo bili zauzeti “tadašnjom“ prošlošću. O budućnosti da i ne govorim, ona je ostala daleko izvan bilo kakvog poimanja.

MMORPG i njegov društveni aspekt

Čovek je socijalno biće, ili makar većina ljudi jeste.  Tokom života teži da bude u kontaktu sa drugima, da komunicira i ostvaruje fizički, vizuelni ili neki drugi kontakt, u skladu sa situacijom. Povežemo li ovo sa industrijom igara koja danas zarađuje neviđeno veliki novac dobijamo proizvod sa potencijalom da se na njega navuče pozamašan broj ljudi – MMO(RP)G.

Massive Multyplayer Online (Role Playing) Games je sintagma za grupaciju igara koja se zasniva na masovnom igranju neke igre preko Interneta, a sve to zajedno sa drugim ljudima. Ima ih raznih, da ne navodim sve koje su trenutno aktuelne, ali sve imaju zajedničku jednu stvar – zarazne su do zla Boga.

MMO koncept na polju kvaliteta računarske igre uvodi neke nove stvari, dok zauzvrat obogaljuje igračko iskustvo sa neke druge strane. Igrač ima priliku da se upusti u avanturu u kojoj učestvuje sa drugim (živim) ljudima, umesto sa računarski vođenim saputnicima, dok biva upleten u priču koja ima rupa koliko i prosečan švajcarski sir, zbog nemogućnosti povezivanja kohezivne (i dovoljno imerzivne) celine kada tvorac igre ne zna gde se igač u datom trenutku “nalazi“ u igri. Uz to se javlja i veštačko proširivanje sadržajem koji je dosadan i bespotreban, a koji je implementiran samo da bi se ionako klimava priča rastegla do granica pucanja. Smarajuće detalje vezane za dosadu zvanu farm/grind neću spominjati zbog ljudi koji nisu toliko upućeni u materiju.

Međutim, pored svih (ne)nabrojanih mana, MMO čoveku otvara jednu stranicu koja u knjizi običnog singleplayer “gejminga“ ne postoji, a to je kooperacija. Osećaj preživljavanja i proživljavanja momenata iz igre zajedno sa drugim ljudima, borba, radost, bes, tuga i euforija po uspešno završenom poglavlju priče – sve su to stvari koje SP (singleplayer) igrač sebično zadržava za sebe. Ceo uspeh ostaje usidren unutar četiri zida njegove sobe, sve zasluge pripadaju samo njemu i nakon što je uništena i poslednja karakondžula/vojnik/tenk/supersonični svemirski brod on jedini biva proglašen generalom. MMO se, naspram toga, zasniva na kolektivu – mašineriji koja radi zajedno i svojim akcijama utiče na sve svoje članove. Igrači se pomažu i međusobno dopunjuju – svako ima svoju ulogu u timu i jedinstven osećaj da doprinosi nečemu. Naravno, MMO igre je moguće do neke mere igrati kao da su SP, ali onda cela priča gubi svoju draž.

Nakon 6 meseci igranja Guild Warsa sam došao u jednu zanimljivu situaciju, čak i pre nego što sam odlučio da prestanem da se igram. Naime, u tom periodu sam paralelno prelazio i druge igre različitih žanrova – RPG, simulacije vožnje,  FPS, RTS, sportske simulacije… Ni na jednoj se nisam zadržao duže od nedelju dana. Nakon toliko vremena (što u MMO svetu i nije posebno mnogo) sam došao u fazu da sam se toliko privikao na dobrobiti zajedničkog igranja da su mi svi ostali pristupi virtuelnoj zabavi bili (nesvesno) odbojni. Uradio bih par kvestova, odvozao nekoliko vožnji, otpikao dve-tri utakmice i uvek na kraju dolazio do zaključka da mi nešto nedostaje. Onda bih uključio GW klijent i ciklus bi se nastavio dok ne izađe neka SP igra koja bi mi ponovo privukla pažnju.

Gledano iz sadašnje perspektive – GW (kao i njemu slične igre) nema nikakvu prednost u odnosu na običan RPG, osim mogućnosti igranja i komunikacije sa drugim ljudima. Bez obzira na to, taj faktor je očigledno veoma bitan. Sagledam li ga kroz prizmu Internet anonimnosti i mogućnosti da se neko pravi baja u virtuelnom svetu ako u stvarnom već ne može – shvatam da Blizzard sa svojim World of Warcraft-om ne zgrće toliku kintu za džabe. Svaka roba nađe svog kupca, to je sigurno, ali MMO je MMO i ma koliko ja u ovom i prethodnom tekstu o igrama kukao koliko sam vremena potrošio na njega, bili su to zanimljivi trenuci koje sam na drugačiji način iskusio u odnosu na “obične“ igre koje nemaju taj faktor kolektivne svesti i funkcionisanja u timu. Čak i kad tako postavim stvari, moram da kažem – bilo, ne ponovilo se. :)

Uhakovan blog!

Ne znam kako i zašto, ali neki prepredeni h4xOr (za neupućene – haker) mi je danas provalio na blog i počeo da briše tekstove i komentare, kao i da menja naslove tekstova. Čak je sve to zabeležio u video snimku koji je okačio na YouTube.  Sreća moja pa je čovek na kraju vratio staro stanje stvari, inače ne znam šta bih radio. Pod hitno menjajte svi lozinke, možda sledeći put neće biti ovako velikodušan!

Brain reboot

Kažu ljudi da u životu sve treba raditi sa merom – ni premalo, ni previše. Ja nisam takav i često preterujem, pogotovo ako se radi o nečemu u čemu uživam. Neki bi rekli da je to hedonizam. Ja msilim da je to debilitet – nemogućnost da samom sebi kažeš kada je kraj.

Šta se dešava kada jednom, konačno, shvatiš da je dosta, ali i da je previše vode proteklo ispod mosta za to vreme? Gotovo ništa. Život ide dalje uprkos svemu, pružajući ti prst koji se može tumačiti i kao ruganje i kao slamka (ne nužnog) spasa. Minutara na časovniku bezglavo juri ne obazirući se na trome poglede koje na nju čovek baca. Svet se, hvala Bogu, ipak vrti samo oko Čak Norisa, tako da pojedincu ne ostaje ništa drugo nego da uhvati priključak. I da u međuvremenu u korenu saseče neke stvari, jer kad već ne zna da se ograniči mentalno onda mora fizički.

Add/remove programs lista mog računara je juče skraćena za nekoliko višegigabajtnih stavki. Kompjuterske igre su zanimacija koja me je previše puta stavila u nezgodnu situaciju. Igram se od 1999. godine kada sam dobio prvi PC i od tada sam predrndao puno naslova. Bilo je onih koji se mogu porediti sa umetničkim delima, a igrao sam i potpune krševe kojima sam razbijao dokolicu uzrokovanu sušom boljih igara. Podvučem li crtu, dobijam deset godina tokom kojih sam poprilično vremena potrošio na nešto od čega nemam praktično nikakvu korist. Interaktivna zabava je ok, ali su isto tako ok i razgovor (uživo) sa ljudima koje ne viđaš tako često, šetnja gradom, čitanje knjige, seks i sve one stvari koje takođe uzrokuju lučenje endorfina i adrenalina, a ne zahtevaju višečasovno zveranje u četvrtastu ploču.

Juče sam prvi put posle ne znam ni sam koliko vremena (u pitanju su godine) napisao nešto za svoju dušu, ali ne kuckajući na tastaturi nego zapravo pišući na papiru, grafitnom olovkom. Lep osećaj, majka mu stara. Prekucavanje teksta na računar oduzima dodatno vreme, ali mislim da je vredelo. Ne samo da sam zadovoljan krajnjim proizvodom (makar za sada), nego se i dobro osećam što sam konačno uopšte nešto napisao. Skoro da sam zaboravio onaj osećaj kada se bujica reči sliva grafitnom rekom u papirno more, kada pišem sve brže i brže kako mi neka misao ne bi promakla. Ranko bi ovo, kao u već nekoliko slučajeva, nazvao “povraćanjem“, ali mu opet ne bih zamerio.

Naredni period će mi biti vrlo čudan, s obzirom na to da sam sebi iz dnevnog rasporeda izbacio neke stvari koje su mi oduzimale dosta vremena. Neki od vas su sigurno primetili i da me više nema tako četo na chat-u kao nekada. To je jedna od stavki za koju pretpostavljam da će takva i ostati do daljnjeg, a oni kojima sam potreban znaju gde mogu da me nađu i bez toga. Imate moje mejlove, znate forume koje posećujem, svi imate pristup ovom blogu (čim ovo čitate :)), a ako i to zakaže – znate moj broj mobilnog (a neki čak i fiksnog :P) telefona. Ide lepo vreme, tako da znate šta vam je činiti.

Ustaj sine… dodatak… dodatka

Eh, teško onima koji su uvek u pravu. Došao danas čika poštar i doneo poziv za vojnu regrutaciju i zakazivanje medicinskog pregleda. Istog onog koji sam utefterio za mart kada sam onomad bio u vojnom odseku. I šta čovek da im radi? Osim da ih zove telefonom i da im se napije krvi zato što ga cimaju da se opet penje na sedmi sprat da bi uradio nešto što je već gotov pos’o?

Say hello to my little friend: the boot disc!

Matora krntija je opet počela da brljavi. Dobro, nije toliko mator, ali da je krntija – krntija je. :) Juče mi je tokom shutdown-a iskočilo na nekoliko sekundi prozorče sa arapskim slovima (ne znam da li su baš njihova, ali su neka uvrnuta u svakom slučaju). Slična situacija se desila istog dana sa USDownloaderom u kojem su pobrljavili svi fontovi na nekoliko minuta. Moraće da padne reinstalacija, majku mu prozorsku, a to je smor. Sreća moja što nemam neki HDD od trista miliona gigabajta pa da moram da čekam sto godina da se formatira, ali je i ovako davež. Prvo pohranjivanje podataka po DVD-ovima kako ne bih pogubio ono što mi treba i u daljoj PC raboti, formatiranje hard diska, reinstalacija, prebacivanje sadržaja sa diskova, instalacija programa, sortiranje dokumenata, muzike, fotografija… Kad samo pomislim da bih morao opet da radim promenu tagova u Media Monkey-ju padne mi mrak na oči. Sreća pa nisam imao vremena da ih ispravljam od instalacije inače bih imao još dodatnih par sati posla (ovako su to samo “običnih“ par sati). Sve je to jedno veliko gubljenje vremena, da bi posle nekoliko meseci opet počeo da brljavi sa nekim drugim tripovima.

Došlo se ovih dana do nekih para tako da možda nabacim dodatni HDD. Što automatski znači – duall boot (koji sa ovolišnim hard diskom nisam mogao bezbolno da izvedem). A možda i ne, sve zavisi od okolnosti. Mada, možda bih gaženjem sistema mogao da dobijem na prostoru ako ‘’slučajno“ otkačim koji gigabajt koji mi ionako bez razloga bleji na računaru čekajući da nešto uradim sa njim. Onda bih, naravno, morao da se još više stiskam sa prostorom, posebno ako ne kupim HDD. Sa druge strane, opet treba rešiti šta je to što je nepotrebno. Nisam od onih ljudi koji drže na kompu i šta im treba i šta im ne treba, ali sigurno ima krša bez kojeg se može živeti. Bah, uvek me je nerviralo žongliranje resursima. Kao i zatezanje kod kupovine komponenti. Ako uzmem bolji procesor, moram da skrešem RAM. Ako uzmem bolju grafičku, moram da uzmem manji HDD. I ma koliko čovek da skupi para, opet mora da se zacepi sa neke strane i da ne uzme sve ono što bi želeo, u onom obliku koji mu najviše odgovara. U mom slučaju – profitirali su matična, grafička, procesor i zvuk, a patili RAM i HDD. Monitor sam nabavio kasnije tako da njega ne računam u “profitere“. A možda uspem da uglavim i neki dodatni RAM, ako ostane kinte od drugih ulaganja, ‘će da vidimo.

I bi…

Šta je mračenje? To je kada (u ovom slučaju) ja sednem i pišem o nečemu što je na neki način povezano sa opštom degradacijom društvene zajednice u kojoj smo prinuđeni da živimo. O onome što svaki put vidimo kada izađemo na ulicu ozarenog (dobro, ne baš toliko ozarenog) lica samo da bismo zatekli istu onu sliku od juče čija kompozicija uključuje javni prevoz, parkove sa razrovarenim terenima, supermarkete u kojima se ne zna ko seče, a ko pakuje (glupa, ali za ovaj slučaj pogodna analogija) i sl. Zatim, nakon par klikova kojim se tekst smešta u neku od kategorija koje sam ranije definisao, kao i završnog overavanja dugmeta “publish“ (i sve to bez čuvanja drafta, zahvaljujući čemu mi se upravo ovaj tekst samoobrisao pa sam morao ponovo da ga pišem) – mrak biva pušten na slobodu. Blog je pomračen – kraj prve faze.

Ono što je nakon toga neophodno je naći nekoga koga ćemo pomračiti. Nebitno je da li je to neki slučajni prolaznik koji je nabasao na stranicu kliknuvši na link na nekom drugom mestu gde ga svojevremeno posejah, ili redovni posetilac koji revnosno prati feed očekujući priliv novog sadržaja – bitno je da je to potencijalna žrtva. Čovek dođe, baca pogled na naslov i pokušava da na osnovu njega zaključi o čemu se u tekstu radi. Zatim ovlaš iščitava tekst tražeći ključne reči. “Aha: Srbija, gužve, zakasnela plata/stipendija/penzija, blud, nemoral, opšte rastrojstvo, nevaspitana omladina, zadrti matorci… Blud i nemoral su ok, sve ostalo čitam u novinama svakodnevno. Close tab“. Neko ne želi da čita o tome, drugima se pak te stvari sviđaju. Šta god radili – uvek će biti ljudi koji vole mrak. Pogledajte samo gotičare.

Mrak je dobar. Zašto? Tamna strana ima kolačiće, crvene svetlosne sablje su više kul od svih ostalih, force choke je ultimativan čin upotrebe ‘’sile“, svi bi radije posedovali kostim Dart Vejdera nego Luka Skajvokera itd. Šalu na stranu, mračenje je dobro zbog pražnjenja. Ne zbog pražnjenja telesnih izlučevina (mada i to ima veze sa mrakom), nego ono mentalno. Psihološki bokserski džak, izduvni ventil prikopčan na mozak koji iz istog odvodi sve ono što se u međuvremenu nataložilo, a u kakvom svetu i vremenu živimo – velike su šanse da se napabirči mnogo toga za kratko vreme. Nazovite ga kako hoćete, uvek se na kraju svede na isto.

Neko mi je jednom rekao da od previše nespavanja može da se umre. Ne znam da li je isti slučaj i sa nepljuvanjem, ali ko će da proverava? Bolje zašlajmariti sada nego žaliti posle. Rekavši ovo ne nameravam da pozivam na kolektivno stimulisanje virtuelnih žlezda na povećano lučenje pljuvačke kojom ćemo pomračiti Mrežu, nego želim da kažem: ljudski je mračiti. Dobro upamtite ovu rečenicu jer će biti odštampana u nekom od budućih brojeva Politikinog Zabavnika u rubrici “Rekli su…“.

Zahvaljujem se Šrafku na (nenamernoj) ideji za tekst.

Ustaj sine… dodatak

Ipak nisu ovi iz naše državne administracije mutavi. Vratih se pre pola sata sa “uvođenja u vojnu evidenciju“ i ne samo da su me “uveli“, nego su mi zakazali i pregled o istom trošku. :D Smaraju sa onim upitnicima, samo što ne traže broj cipela koji nosiš, ali dobro – jednom se ide u vojsku. A možda ni jednom. :P

Ustaj, sine…

Hladnog decembarskog dana godine koja je već za nama, na pragu doma moga pojavio se visoki debeljuškasti mladić obučen u natrontanu zimsku jaknu. Preko ramena mu beše okačen poveći torbak. Bio je prehlađen i žargonski rečeno smoren – i ja bih bio da moram po ciči zimi da delim kojekakve papiriće ljudima koje ni ne poznajem, a koji se nisu ni udostojili da se svi skupe lepo na jedno mesto pa da im te hartijice budu odjednom uručene umesto ovako, pojedinačno. Kratak pogled na personu koju sam zveknuo vratima prilikom otvaranja istih (budući da se ne otvaraju “na unutra“ nego suprotno) otkrio mi je da se radi o… poštaru (kao da niko nije do sada već shvatio :D). Uruči mi čovek papirče, ja potpisah na jednom mestu, stavih “parafče“ na drugo i doviđenja. A na papiru? Poziv za uvođenje u vojnu evidenciju. Nije da sam cepidlaka (tešim samog sebe), ali isti taj poziv sam dobio pre dve-tri godine, nakon čega sam podneo sva neophodna dokumenta. I dok svi moji vršnjaci dobijaju pozive za regrutaciju, ja sam opet dobio samo evidentiranje. Bravo za državnu administraciju. Nije ni da se žalim, naprotiv. Bolje i ovo nego da me odmah zovu na služenje vojnog roka.

Danas sam pokupio i poslednji od dokumenata, sve u poslednji čas – razume se. Dobra stvar kod vađenja papirologije za vojsku je što je sve besplatno, osim ako nemate fotku od ranije pa morate opet da se slikate. Ono što je glupo je što uverenje o prebivalištu ne može da se uzme iz bilo kog MUP-a, nego mora da se šipči do onog u Ljermontovoj. Sva sreća pa nije bilo ama baš nikoga u redu tako da sam to vrlo brzo sredio, inače bih morao da se smaram pola dana. Usput su mi slušalice sa diskmena otišle u večna lovišta, ali (opet na sreću) tek kada sam već bio blizu kuće, tako da sam samo kraći deo puta u povratku morao da slušam opijajući zvuk trolinog tandrkanja u duetu sa ostatkom gradskog saobraćaja. Provalio sam i koliko sam se zeznuo kod izbora prevoza, ali nema veze. Ispraviću se kada mi pošalju isti poziv treći put. :)