Prokleta birokratija

Upisah se danas u gradsku biblioteku. [irony]Tamo rade sve neki fini ljudi koji te samo ponekad (čitaj: svaki put) pogledaju onako mrko, ispod obrva. Uvek su spremni za saradnju i razgovor, kao i pronalaženje odgovarajuće knjige u svom nepresušnom arsenalu koji bi zasenio čak i Aleksandrijsku biblioteku, Bog da joj dušu prosti.[/irony]

Gradska je istina puna svega i svačega, imaju svaku knjigu koje čovek može da se seti. Međutim, od svake po jedan ili dva primerka (a realno, kolike su šanse da ćete potrefiti trenutak kada taj primerak nije izdat?). I tako, [irony]navozaše me ljubazni činovnici beogradske birokratije koji samo rade svoj posao i staraju se da se pučanstvo ne opterećuje stvarima kao što je čitanje knjiga. Zašto bi nam ceo proces olakšali kad može sve na teži način. I šta će tebi bato uopšte knjiga? Presuješ herbarijum, a? Pa možeš i ciglu za to da upotrebiš. Ne, ne, ja mislim da nema potrebe da se opterećuješ podizanjem knjiga, to je naporno bre, a tek koncentracija? Pa ko će da se cima još i sa tom mukom?[/irony] Od pet knjiga koje su mi trebale imali su: okruglo 0 komada.

Jedina pozitivna stvar u celom ćumezu je to što se preko njihove članske karte može uzeti knjiga u bilo kojoj biblioteci u gradu. Zgodno, zar ne? Vrlo zgodno, ali ne lezi vraže. Svaki put kad hoćeš da uzmeš knjigu u drugoj biblioteci preko njihove članske karte, moraš da došpartaš do gradske i da popuniš potvrdu o razduženju, odnosno potvrdu da nemaš pozajmljenu knjigu u tom trenutku. Ovo… baš i nije zgodno. Prokleta birokratija.

Sado-mazo mafija

Prešao sam prvu epizodu Sam & Max-a i počeo drugu i… prekinuo. Igra me je na prvu loptu šarmirala, ali ja izgleda nisam stvoren za p&c avanture. Ne leži mi jednostavno takav tip igara. Nisu ni mozgalice u samoj igri teške pa da kažem da me je to odbilo, nego jednostavno nemam ni sam pojma. Bilo mi je malo glupo što se radnja ponovo odvija na istom mestu, sa likovima koji su se pojavljivali u prvoj epizodi. To me je malo smorilo, isto okruženje i slični dijalozi. Humor u igri je dobar (katkad i bolestan) ali sam morao da batalim celu stvar.

Instalirao sam Mafiu. Za sada su utisci prilično dobri, napisaću nešto više kada progutam i ostatak igre. Mislim da sam sada negde na polovini, ili makar blizu. Smarajuća stvar je da igra ima par bagova (igram originalnu verziju, čisto da se zna), kao što je recimo povremeno zamrzavanje ekrana posle kojeg pomaže jedino restart, čak ne funkcioniše ni ctrl+alt+del. Možda ima patch koji ispravlja to ali me mrzi da tražim po netu, ionako ću vrlo brzo preći, a ne javlja se tako često. Jednom u par sati igranja. Napisaću nešto više o samoj igri kada je pređem. Ono što mogu zasigurno da kažem je to da je ona trka koja se prelazi već posle nekoliko prvih nivoa majstorski sado-mazo za sve ljubitelje perverznih stvari. Prosto se osećaju lateks, vosak i spržena koža. A u daljini se čuje pucanje biča. Jaoj.

Srbi proslavljaju smrt?

Srbi danas slave Veliki Petak…

… reč voditelj Dizanja sa Aleksine omiljene televizije i jedva ostade čovek živ. Ako Srbi slave to što je Isus izdahnuo tog petka pre toliko godina onda smo mi stvarno neka genocidna nacija kakvom nas nazivaju. Ali nema veze, bitno je da se danas ne radi, pa nek slavimo i smrt. Neće ništa da nam fali… samo me zanima šta će u nedelju da kaže. Ako slavimo Veliki Petak, šta onda radimo za Uskrs? Orgijamo?

Sto (inspirativnog li naslova)

Stigao mi sinoć novi kompjuterski sto. Roditelji ošacovali da ima na nekom mestu povoljno da se kupi, otišli sinoć burazer, tata i ja i pazarili. Montirali smo ga jedno 2 sata, a kompjuter je posle 3 puna dana ponovo stavljen u funkciju. Sve je leglo kako treba osim tastature. Prokletinja je malo deblja u zadnjem delu pa ne može skroz da “uđe“ u sto. Monitor sam jedva ugurao (prokleti CRT), kada ga budem vadio moraće da se odšrafljuje gornja polica, verovatno.

Kućište je konačno otvoreno, odnosno nije ograđeno sa tri strane kao u prethodnom stolu. Ne pravi onoliku buku kao ranije, a i lepše izgleda. Nervira me što miš ne može da stane pored tastature. Navikao sam na taj položaj ruku pa mi je čudno sad. Plašio sam se jedino za prostor za noge, ali je skroz ok, taman. Ima i par fioka gde mogu da tutnem sve ove silne diskove da ih više ne vucaram svuda po sobi. Počeo sam i na policu sa knjigama da ih ređam već. A ima i ovaj deo sa strane gde mogu da se stave diskovi tako da sam obezbeđen, makar dok ne uvećam gomilu kupovinom. Konstrukcija je malo klimava, ali je dosta čvršća od prethodnog koji je bio skroz od drveta. Posle dva meseca su mu se rastavile stranice (jer su bile tek ofrlje zalepljene) pa sam morao da pazim svaki put kada pomeram sto. Ovaj novi ima normalne točkove (matori je imao točkiće koji su se brzo polomili što je dodatno smanjilo prostor za noge jer su morali da budu skinuti).

Moglo je i bolje. Bio je još jedan model koji je bolji od ovog, ali je dosta širi pa ne bi mogao da mi stane u sobu. Evo i slike koju sam izguglao.

Prodavac i ja

Izlazim iz pekare noseći dve rolnice sa sirom. Jednu izvadim iz plastične kese i krenem da jedem onako usput, a drugu zamotam i stavim u ranac. Opet suvo, a baš sam gladan. Muljam pecivo po ustima i gutam. Jedva silazi niz grlo. Svratim do trafike u blizini autobuske stanice da kupim nešto za piće. Ako već ne mogu da nosim jogurt dok šipčim ka fakultetu, flašicu sa vodom ili sokom valjda mogu.

- Dobro jutro.

- Dobro jutro, otpozdravi mi mladić koji radi na kiosku, nešto stariji od mene.

- Prodaješ li nešto za piće? – pitam ga pošto sam prethodno zamotao ostatak rolnice i strpao ga u džep.

- Samo Koka Kola, kaže mi i slegne ramenima.

- Pfff, ‘ajde, daj jednu, odgovaram.

Sagne se da dohvati jednu flašicu, naglo se uspravi i pita me: Običnu ili Zero?

- Ma daj tu običnu. Bez šećera ne valja, kažem mu i nasmejem se.

- Ma ne valja ni jedna ni druga, kaže mi i dodaje mi flašicu.

- I to što kažeš…

Lost

Muka mi je, ali ne u prenesenom značenju nego bukvalno. Majka je završila sa spremanjem kolača za slavu pa nam je dala da probamo posle ručka. Najeo sam se pa mi je muka. :D Da imam digitalca (ili makar kameru na mobilnom) slikao bih onu gomilu kuglica i štanglica i okačio ovde. Nažalost nemam, tako da ništaaa…

Seo sam ovako punog stomaka i napisao recenziju za Lost. Malo ću još da je popravim, ali to je to otprilike. U GP-u piše da treba da se napiše jedna cela A4 strana. Ne piše ništa za margine, tako da sam ih razvukao do kraja. Krajnji rezultat: tekst od 5154 karaktera (sa sve razmacima), pa ako je predugo, šta da se radi… :)

Parkour (l’art du déplacement)

Parkur je nešto za šta sam čuo još pre nekoliko godina, ali sam tada bio prilično nezainteresovan za sve što se događa oko mene (neki bi rekli da sam još uvek takav). Nedavno sam pročitao jedan članak o njemu i odlučio da saznam nešto više o celoj stvari. Pre tih par godina sam gledao nekakvu televizijsku reportažu koja je prikazivala mladiće koji trče i skaču po gradu izbegavajući različite prepreke na zanimljiv način. O čemu se tu zapravo radi?

Parkour (na srpskom bi to bilo valjda parkur) predstavlja aktivnost koja se ogleda u tome da učesnici (u grupi ili pojedinačno) treba da dođu od tačke A do tačke B na najkraći i najlakši mogući način. S tim da to najlakši ne znači ono što podrazumevamo mi koji se ne bavimo parkurom. Jer traceur-i, kako se nazivaju oni koji se ovim sportom (ako se tako može nazvati) bave, se u toku svog putešestvija kroz bilo urbanu, bilo ruralnu sredinu veru po zidovima, preskaču terase, pužu uz stubove i bandere, balansiraju na rukama i izvode slične akrobacije. Samim tim, bez dobre fizičke kondicije čovek ne može postati dobar traceur.

Parkur je izmislio Francuz po imenu David Belle. Po njegovim rečima, parkur nije ekstreman sport, već umetnička ili borilačka disciplina koja nalikuje samoodbrani u borilačkim veštinama. Cilj je tečno kretanje koje svi parkuraši teže da postignu kako bi se najefikasnije savladala bilo kakva prepreka, kao da se osoba nalazi u opasnosti od koje mora što brže i lakše da pobegne. Dakle, nije poenta samo u brzini, već i u tečnosti pokreta i negubljenju dragocenog vremena. Stoga se traceur-i trude da ne izvode prečesto atraktivne akrobatske poteze kao što su saltoi i hod na rukama kako bi uštedeli na vremenu. Sa druge strane, ako se trči u grupi, traceur koji je uspešno savladao prepreku će se zaustaviti i pomoći svom kolegi ili kolegama kako bi zajedno nastavili da trče. Kao što bi svako uradio (ili trebao da uradi) u situaciji opasnoj po život.

Naziv parkour potiče od sintagme parcours du combattant koja označava vrstu vojnog poligona. U prvoj reči je zamenjeno c sa k kako bi se naglasila agresivnost, i uklonjeno je mekano s na kraju iz istog razloga. Traceur je izvedeno od francuskog glagola tracer što znači pratiti, ili ići brzo.

Fizička spremnost se podrazumeva, a takođe i neko ko će vas uvesti u ovaj zanimljivi svet, jer ćete se bez saveta iskusnog mentora brzo polomiti već kod prve prepreke. Postoji veliki broj različitih pokreta koji se koriste. Spisak tehnika, načina za treniranje i poteza koji se koriste, kao i njihovih opisa, zatim filmovi, forum i članci o ovoj disciplini mogu se naći na sledećim adresama:

http://en.wikipedia.org/wiki/Parkour

http://pagesperso-orange.fr/le.parkour/english/

Zvanični sajt je preveden na prilično loš engleski, ali nije nikakav problem snaći se makar po pitanju osnovnih stvari. Ako znate francuski odaberite prikaz stranice na tom jeziku i na konju ste.

Epizoda 204: Pseće Kočije

Nemam pojma zašto se nova epizoda zove ovako jer sam odigrao samo demo (i to upravo). Nisam nikada voleo point and click avanture. Igrao sam samo dve čini mi se. Kako se zovu ne mogu da se setim, da me Bog ubije, a i mrzi me da ih pretražujem. Demo 4. epizode u 2. sezoni (otud 204 u nazivu) avanture Sam & Max (naslov u originalu glasi Sam&Max: Chariots of the Dogs) mi je doneo deset minuta čiste zabave i želju da pokupujem sve dosadašnje epizode i pređem ih u cugu. Uništiće me kompjuterske igre, ali šta da se radi.

Kao što rekoh, nikada nisam mirisao avanture (praaave avanture što bi rekli prekaljeni avanturisti, ne ono smeće od akcionih – njih obožavam :)) . Čitao sam brojne recenzije koje su glorifikovale ovaj serijal koji jeTelltale Games kreirao u vidu epizoda jedne serije koja se prikazuje po sezonama (jedna igra – jedna epizoda). Nisam se preterano osvrtao na to jer ne preferiram p&c. Kako sam se zeznuo…

Deset minuta zanimljivih, nenametljivih zagonetki, zdravog, neprepotentnog i neagresivnog humora, zanimljivi komentari glavnih protagonista, zanimljiva priča (ili makar njen početak koji će me na kraju povući da zaista nabavim sve epizode), nenametljiva grafika u vidu animiranog filma (pomalo retro, naizgled prevaziđena, ali uz dobar šmek, čak i ako je možda jedan od glavnih propusta), odlična gluma (onoliko koliko sam ja video u tih deset minuta). Nemam reči. Iako sam se razbrbljao, to nije dovoljno da se opiše kakav su utisak na mene ostavili mali, lucidni, beli zec i njegov pajtos – visoki, debeljuškasti pas sa ručnim topom umesto pištolja. Iznenađen sam i više nego prijatno.

Neko kao proviđenje

Nekako imam tendenciju da se obrem na pravom mestu u pravo vreme. Vidovitost, intuicija, sudbina, kosmički poredak, vudu magija, šta li? Primetio sam još odavno da mi se dešava da uradim nešto u pravom trenutku, naizgled potpuno beznačajno, a posle se ispostavi da i nije tako beznačajno. Najsvežiji primer je časopis GamePlay koji sam počeo da kupujem od prošlog meseca. Tekstovi u Svetu Kompjutera su mi postali previše naporni zbog prevelikog cinizma koji je prisutan kod nekih autora. Stoga sam odlučio da se malo odmorim od SK-a i pređem na GP.

Pre pola sata, dolazi mi brat iz grada. Nosi novi broj GP-a, kupio mi jer ga ja jutros nisam našao na trafici. Prelistam malo da vidim šta ima, kad ono… GP traži novinare. Baš bih mogao da pošaljem neku recenziju. Samo što je jedina nova stvar koju sam odigrao u poslednje vreme Lost: Via Domus koji je opisan u ovomesečnom broju. Nemam baš vremena da igram igre u poslednje vreme, a i kad imam pišem Bloodlines AAR koji mi ne dozvoljava da igram išta drugo. Ima da ga završim, pa makar ne igrao ništa celo leto, a za recenziju ću još videti.

Život je pekara? (fb)

Nedavno sam došao do zaključka da se sve više hranim u pekari. Minimum dva obroka nedeljno čini suvo pecivo, a ponekad i 4,5,6… Ne znam kako mi se do sada nije smučilo. Jednom mi je neka doktorka rekla da je bolje da, ako već jedem pecivo, ne jedem tako na suvo, nego da kupim jogurt. No, s obzirom na to da ja uglavnom jedem pecivo iz pekare ujutro, na putu do fakulteta, teško da mogu da nosim u jednoj ruci paštetu sa sirom, a u drugoj čašu jogurta i da špartam ka stanici. I, šta bi mi ta doktorka rekla danas, kada je svet, a ne samo Beograd preplavljen potrebom za brzom hranom koja nam sve više ulazi pod kožu kao neophodnost koju je nemoguće izbeći ma koliko se čovek trudio i prezirao takav način ishrane? Život je pekara?