Upravo sam se vratio sa basketa tako da sam još uvek pod svežim utiskom (a i mokar od znoja :D), pa rekoh da sednem odmah i zapišem nešto.
Elem, ne znam da li sam ja omatorio ili se nešto čudno dešava, ali sve češće nailazim na dekadenciju ovog našeg sumornog sveta koji nas okružuje. Život nije bajka i retko kad se srećno završava (ako smrtni ropac uopšte može da se nazove iole lepim krajem). To je, je li, i jedan od razloga zbog kojeg toliko pljujem po knjigama, filmovima i drugim stvarima se srećnim završetkom (osim ukoliko su zaista u bajkovitom okruženju) – jer to jednostavno ne ide tako. Pošteni ljudi su retkost, normalni isto tako. Ono što ovom svetu nedostaje je jedan fini potop koji bi pročistio sve ono što nam u okruženju i šire ne valja – a valja vrlo malo toga.
Današnja deca se raspadaju. Ne, neću da pričam o narkomaniji ili nečem sličnom (valjda smo svi svesni da nas narkomani okružuju i da njihove redove popunjavaju ljudi od kojih najmanje očekuješ da gutaju tablete i da rovare po sopstvenim venama u potrazi za “rajskim nebesima“). Krivci za raspadanje današnje čeljadi su normalno – roditelji. Toliku dozu nemara nikada u životu nisam video, a video sam svakakve roditelje i svakakvu decu (bezobrazne, umišljene, glupe, prepotentne, prepredene i duhovno ljigave – ovo se odnosi i na jedne i na druge). Pre par dana (u više navrata) i danas (jednom) sam bio svedok prenaglašeno retardiranog ponašanja dve grupe roditelja; jedan je zapravo ćale sa dve ćerke, a ovo drugo su dve keve sa svoja tri ženska izdanka (ne znam koja je čija i da li su im obe keve, a ni ne interesuje me nešto naročito).
Taj lik od pre par dana je neki ćelavi bilder iz komšiluka koji dolazi ponekad da pika basket. Sa sobom povede i te dve devojčice koje imaju 4-5 godina, ne više. Čovek dođe, posadi ih u travu pored terena, skine ranac sa ramena i ode da ubacuje u koš. A šta one rade? Ono štoperica ne može da izmeri koliko brzo njih dve ustanu iz postavljenog položaja i razbeže se po dvorištu (srednje tehničke škole gde se tereni i nalaze). Devojčice se tuku, stavljaju prljave flaše u usta, gađaju se kamenicama, istrčavaju sa obližnje kapije na ulicu i slično, kao sa lanca da su puštene. Možda i jesu, ali to nije ni poenta cele stvari, zar ne? A ćelavi baja? Kulira, pika basket i tek s vremena na vreme ih pojuri, pokupi sa zemlje i vrati na prethodni položaj. A onda ide sve ‘Jovo nanovo’.
Drugi (današnji) primer su te dve ćurke koje bi trebalo da se staraju o tri deteta koja imaju 5-7 godina. Elem, pernata stvorenja iz prethodne rečenice su zasela na klupu koja se nalazi na svega par metara od terena i započele trač-partiju, dok su ova tri razularena derišta (isto kao puštena sa lanca) počela da trče po terenu i jure se bacajući u vazduh nekakve letke A4 formata koji su se po ovom vetru, koji je konačno počeo malo da duva, razleteli, a one su ih kao skupljale uz silnu ciku i dreku kada bi se približile meni ili bratu. Onda bi ih sakupile na centru terena, posedale među papirčine i počele da se valjaju po betonu i bacaju papire u vis. Da se razumemo, ja ne izmišljam ništa od ovoga već pričam ono što sam video. Da li sam ja lud ili je to danas normalno među današnjom decom – nemam pojma. Ono što znam je to da se ove dve majmunice ni jednog jedinog trenutka nisu okrenule da vide šta im to deca rade. Više sam ih ja gledao dok sam se iščuđavao njihovom debilnom ponašanju nego one.
Mene u suštini to i ne interesuje – ako roditelji žele da gaje neinventivnu i debilnu decu koja ne znaju da razlikuju Paju Patka od Patka Dače (ako uopšte i znaju ko su ti “vanzemaljci“), samo napred – široko im (minsko) polje. Ali, fenomen mi je vrlo interesantan te sam stoga i malo elaborirao ovde svoja zapažanja. Na kraju krajeva, zašto bih se više ičemu čudio u ovoj zemlji ili na ovoj planeti?
