Kult: Heretic Kingdoms

Religija. U isto vreme i majka i dželat, i nada i poraz. Vera da postoji bolje sutra i tužna činjenica da se za njega moramo sami izboriti. Bilo da verujete u Boga ili ne, sigurno ste se nekada zapitali kako bi izgledao svet bez religije? Da li bi se ljudi ponašali drugačije, racionalnije i milosrdnije? Da li bi verske ratove zamenilo nešto drugo? Da li bi postojalo nešto u šta bi svi ljudi verovali, a da to nije neki oblik religije? Čak i da se ovo niste nikada zapitali, deo odgovora možete pronaći u igri Kult: Heretic Kingdoms. Istina, radnja se ne odvija u naše doba, nema korporacija, autoputeva i hakerskih ratova, ali su zato tu čarobnjaci, kripte, duhovi, zakopana blaga i demonske kapije. Ukratko, okruženje dostojno svakog RP gamera.

Kult nas smešta u posve neobičan svet u kojem je religija gotovo potpuno iskorenjena. Ponegde postoje sporadični kultovi koji pokušavaju da opstanu pod blatnjavim đonom Inkvizicije, ali se oni brzo gase zahvaljujući njenim brzim i efikasnim akcijama. Jedan od tlačitelja ubogih vernika koji pokušavaju da se izbore za svoju nasušnu molitvu ste i vi: lepojka zanosnih oblina sa mačem u jednoj i magičnim štapom u drugoj ruci. I naravno, sa (opravdanim) manjkom odeće.

Na početku treba reći da je Kult, iako se može nazvati RPG-om, vrlo uprošćen i da ne treba očekivati kreiranje lika u rangu jednog Neverwinter Nights-a, ili bilo kog drugog punokrvnog RP naslova. Vaš pulen je “ograničen“ na ženski pol – vitku i jedru mačkicu kojoj je suđeno da se sa protivnicima vitla obučena u ruho dualne klase koja predstavlja kombinaciju ratnika i maga. Možete joj promeniti boju kose, tip frizure, prvobitnu odeću koju će nositi dok joj ne nabacite neko perje sa malo više čelika i malo manje dekoltea. Zatim sledi “krštenje“ u vidu upisivanja imena i raspoređivanje iskustvenih poena. Ako vas prvobitna opaska o uprošćenosti Kulta nije posebno pogodila, onda će to sigurno uraditi saznanje da postoje samo četiri karakteristike koje ćete kroz igru moći da unapređuejte: borba “prsa u prsa“, borba na daljinu, rukovanje magijom i brzina kojom napadate. Nema snage, agilnosti, mudrosti i inteligencije, nijansi i kalkulacija; u Jeretičkim kraljevstvima ili znate da se borite ili znate da umirete, između ne postoji.

Kada razdelite iskustvene poene dobićete i opciju da odaberete dva Attunement-a koji predstavljaju nešto nalik na feat-ove u “klasičnim“ RPG-ovima. Prvobitno možete izabrati samo dva, ali ćete tokom igre otključati čitavu pregršt drugih. Uz to, zanimljiv je i način na koji dobijate Attnunement-e; da biste otključali novu sposobnost morate biti “u skladu“ sa opremom koju nosite, bilo da je u pitanju oklop, magični štap, sekira ili prsten. Čak i nošenje običnih čizmi vam može doneti novi Attunement! Što je najbolje, različiti komadi opreme (čak i u okviru iste vrste) donose sa sobom različite sposobnosti koje se mogu aktivirati tek pod određenim uslovima. Na primer, da biste na maču otključali Attunement koji daje veći napad protiv životinja morate tim mačem da pobijete pozamašan broj divljih živuljki. Kasnije možete zameniti taj mač nekim drugim oružjem, ali će vaša nova sposobnost ostati aktivna ako zadovoljite određeni uslov. Recimo, da biste dobili za pedeset posto veći magijski napad ne smete nositi nikakav oklop.

Kroz igru ćete napredovati kao svojevrsni mutant: kombinacija ratnika i maga koja je već pomenuta. Na samom početku birate koji će biti vaš primarni element (voda, vatra, zemlja ili vazduh) pomoću kojeg ćete bacati manje ili više smrtonosne čini. Koji god da odaberete imaćete na raspolaganju samo po četiri magije koje otključavate na isti način kao i Attunement-e (jer one zapravo to i jesu). Treba pomenuti i Dreamworld, paralelni svet u kojem obitavaju duhovi, demoni i slične beštije, ali koji je nevidljiv za one koji nemaju poseban, čarobnjački dar. U njemu ćete dobijati i rešavati neke od (uglavnom) zanimljivih zadataka. Pored toga, bića koja se u njemu javljaju nakon smrti ostavljaju za sobom esenciju koju vaša heroina koristi za povećavanje broja Attunement-a koji mogu u isto vreme biti aktivni. Na prvi pogled, koncept Dreamworld-a je odličan: paralelni svet u kojem se javlja sve ono što je u ‘’stvarnom“ svetu umrlo. Međutim, prelaženjem igre ćete brzo uvideti da ova vrlo lepa ideja nije u potpunosti iskorišćena. Sve zanimljivo što se može videti u Svetu Snova ćete zapaziti u prvih nekoliko sati – sve ostalo je (makar što se njega tiče) ponavljanje, ponavljanje, ponavljanje…

Priča je zanimljiva, u pojedinim trenucima čak – intrigantna. Nema previše obrta, nije nepredvidiva, a sasvim sigurno nema ni trenutaka u kojima ćete biti zapanjeni razvojem situacije. Ne zato što je priča loša (baš naprotiv), već zato što se Kult premalo “trudi“. Dijalozi su stopostotno linearni i veoma retko ćete zapravo moći da vodite normalan razgovor sa nekim NPC-om, a ne samo da klikćete na “continue“ kako bi se svitak priče dalje odvio. Međusekvence su urađene u vidu slideshow-a sa naratorom u pozadini, a definitivno ne pomaže ni činjenica da su svi likovi u igri, pa i vaša junakinja, mutavi.

O grafici neću da pišem, jer pri fiksiranoj rezoluciji od 1024×768 piksela ne izgleda naročito lepo na dvadesetoinčnom wide monitoru, ali ću reći da su lokacije, a i likovi (što posebno važi za neprijatelje) vrlo maštovito i zanimljivo dizajnirani. Zvučna komponenta je jedan od jačih delova igre, uz lepu muziku koja se vrti u pozadini dok paradirate kroz jeretičke gradove, a posebna priča su zvučni efekti, kao što je na primer šljapkanje glavnog lika po blatu ili bat koraka koji odzvanja o zidove podzemne kripte koji doprinose “uplovljavanju“ u atmosferu.

Nažalost, zvuk ne može da izvadi Kult iz zanimljive pozicije u koju je bačen posredstvom ostalih faktora. Po završetku poslednjeg dijaloga ostaje negde, u nekom ćošetu u glavi, utisak da je sve to moglo biti mnogo bolje. Potencijal je tu, ali je svega polovično iskorišćen. Međutim, dok ova činjenica deluje na ublažavanje utiska koji igra ostavlja, ona funkcioniše i u drugom smeru. Iako uprošćen, Kult će vam ponuditi podosta sati dobre zabave upravo zahvaljujući svojoj jednostavnosti. Pronaći ćete malu dozu taktiziranja prilikom razmeštanja Attunement-a, ali se na kraju sve svodi na uperi štapom/mačem/sekirom/lukom u protivnika i šibaj dok ne poljubi patos. Ako igrate kao mag, nećete se zamarati kalupljenjem komboa od 10-15+ magija, ako igrate kao ratnik, bacićete na sebe najjači oklop koji trenutno imate, opremiti se najubojitijim oružjem koje odgovara vašem odabranom magijskom elementu i krenuti u pohod. Kult vam daje dobru zabavu, a ne traži gotovo ništa, osim da se opustite i posvetite mu par dana, a ostalo će doći samo po sebi. Ne očekujte remek delo, ali ga nemojte ni baciti u kantu za otpatke kao što je autor teksta to zamalo uradio pre nekoliko godina.

(((Tekst je napisan za Forum Sveta Kompjutera, tačnije za temu „Test pray“ – čitaoci recenzenti, ali rekoh, što da ga ne objavim i ovde.)))

OdAbij od kos, bre

Uslikano u jednoj beogradskoj prodavnici sportske opreme. Kliknite na fotku za prikaz u punoj veličini.

Upijač

Pre par sati sam bio kod kardiologa budući da sam završio sve analize koje je tražio. Svi nalazi su (gotovo) perfektni i jedino što je on mogao da zaključi je da je moj problem ‘’stres uz prenaglašenu emotivnu osetljivost“. Imam blok desne grane koji sa sobom ne nosi nikakve kontraindikacije, ubrzan puls i preveliku težnju da pojačano “osećam“ šta se dešava oko mene. Rečeno mi je da nastavim da gutam Presolol, ali ne pre nego što proverim koliki mi je prosečan puls uz njegovu primenu. Ako je niži ili oko 70 treba da nastavim da ga pijem i da dođem na kontrolu za 4-6 meseci. U suprotnom (ako mi je puls viši od toga), prepisao mi je drugi lek koji radi isto to, samo je nešto jači i bolje utiče na smanjenje broja otkucaja srca. Neću više da gnjavim, bilo je vala dosta priče o mojoj retardiranoj srčki na ovim stranicama.

ISiT

Zvanično sam prestao da budem brucoš. Pre tačno jednog sata i 45 minuta sam upisao drugu godinu. Prvu sam očistio, a odabrao sam i smer (Informacioni sistemi i tehnologije) zbog kojeg sam i upisao fakultet. Predavanja mi startuju šestog oktobra, što je nešto manje od dve nedelje. Idem da se “raspuštam“ dok još mogu.

Picasa

Za vikend sam bio na selu pa sam iskoristio priliku da malo drndam fotoaparat i uslikam okoliš. Dane sam proveo radno tako da nisam imao vremena da se spustim do bare i šume i da i njih ovekovečim. Uradiću to sledeći put kad budem išao tamo, a možda svratim i do crkve da i nju uslikam, ako me ne bude mrzelo.

Da ne bih samo držao fotke po folderima, odlučio sam da pronađem neki internet servis koji nudi mogućnost pravljenja foto albuma, sortiranja i “deljenja“ fotki sa drugim ljudima. Nikola mi je preporučio Picasa-u jer je to servis u okviru Google-a i ja sam je ‘’skinuo“ jutros i počeo sa sortiranjem. Aplikacija se skida besplatno, a sve što je neophodno je da imate registrovan gmail nalog preko kojeg je neophodno da se ulogujete. Fajl je “težak“ svega 7 megabajta, a instalacija se svodi na par klikova na dugme Next.

Po aktiviranju izvršne datoteke otvoriće se prozor aplikacije gde se nude dva izbora vezana za automatsku pretragu postojećih fotografija i video zapisa na računaru:

1. pretraga foldera My Documents, My Pictures i desktopa, ili

2. pretraga celog hard diska.

Mogu reći da sam bio blago zapanjen količinom fotografija koje već imam na kompjuteru, kako screenshot-ova, tako i “pravih“ fotki. Rođendani, ekskurzije, roštilji, fotke iz gimnazije, sa letovanja, klipovi mene u srednjoj, a sve to zabijeno po raznim ćoškovima hard diska po folderima nedesriptivnih naziva. Sada sam sve to lepo sredio, pobrisao višak, spojio stvari nastale u istom periodu i poslagao po folderima. Lepa stvar Picasa-e je što postoji mogućnost pravljenja offline albuma koji se mogu po želji kategorizovati uz odgovarajući kratak opis. Moguće je praviti kolaže, slide show prezentacije, kačiti fotke direktno na blog (ali nažalost, samo ako ste korisnik Bloggera), tagovati fotke radi lakšeg pretraživanja itd.

Aplikacija poseduje i osnovne funkcije za obradu fotografija kao što su korekcija “crvenih očiju“, opkrajanje slika, njihovo rotiranje, modifikovanje kontrasta, osvetljenosti i odnosa boja, dodavanje teksta i različitih efekata kao što su izoštravanje, pravljenje crno-belih ili “matorih“ fotografija i slično. Ništa fensi, a sasvim dovoljno prosečnom korisniku. Da bi promene bile zapamćene neophodno je da ih potvrdite klikom na dugme Save to Disk koje se nalazi sa desne strane svakog foldera u prikazu. Takođe se dobija i Picasa Photo Viewer, zanimljiva aplikacija za pregled fotografija koja će vam automatski dati mogućnost da je postavite kao default program pri otvaranju sličica.

Kada konačno završite sa sortiranjem albuma i fotografija, možda ćete poželeti da svoje radove podelite i sa drugim ljudima, jer – čemu fotografija ako je niko drugi ne vidi? Ili jednostavno želite da pokažete svojim prijateljima i rođacima kako ste se proveli na letovanju? Ništa lakše. Dovoljno je u Picasa-i označiti fotke koje želite da uploadujete, kliknete na dugme “upload“, upišete kratak opis albuma i odaberete da li će on biti dostupan svima preko vašeg profila ili ne. I to je sve.

Fotografije možete nakačiti na net u prirodnoj veličini (što će potrajati duže od svih ostalih opcija) ili u manjim rezolucijama koje su više pogodne za razmenu.

Nakon potvrde je neophodno sačekati da se označene fotografije prebace u vaš online album, što u zavisnosti od veličine i broja fotki, kao i vaše konekcije može poprilično da potraje. Na primer, meni je 18 fotografija u prirodnoj rezoluciji (3 264 x 2 448) prebacivao više od tri sata na konekciji od 512/64 kbs. Ja sam toga, naravno, bio svestan, ali ako ne želite da čekate toliko dugo svakako bi trebalo da kačite fotografije u nekoj od manjih ponuđenih rezolucija. Ukupno je moguće uploadovati 1 GB fotografija (sa besplatnim nalogom).

Kada se upload završi, izgled vašeg albuma možete pogledati klikom na dugme View Online. Nakačenim fotkama možete dodati kratak opis, promeniti naziv albuma, datum, uneti mesto na kojem se napravili fotke, odrediti fotografiju koja će biti “cover“ itd. Evo linka ka mom prvom albumu, koji je, nadajmo se, samo jedan od mnogih.

Canon a580

Mali je pazaren pre par sati po izuzetno povoljnoj, akcijskoj ceni. Sam aparat je koštao 8 990 dinara, u paketu sa fabričkim punjačem, punjivim baterijama, karticom od 32 MB (koja je odmah letela napolje :D), kablovima (za komp i TV) i kaišem za ruku. Pored toga sam uzeo gabaritniju karticu od 2 GB (koja košta 550 dinara) i torbicu od 350. Sve u svemu, pare nisu moje (nego burazerove), pa ne ne bih imao problem ni da je sve izašlo skuplje. :D

Ovaj model je dušu dao za početnike, jer nema previše manuelnih podešavanja, a odnos kvalitet/cena je veoma visok. Rezolucija je 8 megapiksela, ima 4x optički i isti toliki digitalni zum, korekciju “crvenih očiju“, mogućnost snimanja fotki u wide rezoluciji i detekciju (do 9) lica na slici. Displej je dijagonale 2,5 inča i iako je malo mutnjikav – služi svrsi. Kao što već rekoh, ima svega par modova za škljocanje: manual koji ima svega nekoliko opcija, easy koji dozvoljava jedino uključivanje/isključivanje blica i auto kod kojeg nije moguće išta menjati. Postoje i predefinisani modovi kao što su indoor, landscape, sunyday i slični tripovi. Postoji i neka stvarčica koja automatski izoštrava stvari u pokretu, zaboravih kako se ‘’stručno“ zove. Pride se dobija i disk sa softverom za prebacivanje i obradu fotografija koji je nepotreban jer će aparat po povezivanju sa kompjuterom automatski biti prepoznat kao najobičnija flash memorija. Lak je za rukovanje i solidno brz. Maksimalna podešavanja daju slike rezolucije 3264 x 2448 (odnosno 3264 x 1832 ukoliko je uključena opcija “wide“) koje su “teške“ 8 megabajta.

Ja sam zadovoljan jer sam upravo ovako nešto tražio. Jednostavan, a kvalitetan fotoaparat koji ne zahteva velika ručna podešavanja, a koji daje slike dobrog kvaliteta i plus nije previše skup. Evo jedne “probne“ fotke sa automatskim podešavanjima, a evo i stranice ovog modela na zvaničnom sajtu.

Ljubičasta krava

Prijateljica mog brata boluje od neke čudne stvari koja je povezana sa nervnim završecima. Ne znam detalje, ali znam da mora da vodi računa o ishrani jer postoje emulgatori koji se stavljaju u prehrambene proizvode, a utiču na njihovo uništavanje. Doktori su joj rekli da se ovaj tip emulgatora takođe trpa u čokolade i da zato ne sme da ih jede. Međutim, postoji i svetla tačka, a to je – Milka. Kako doce kažu, to je jedina od ovih poslastica koja ne sadrži pomenute emulgatore i bezbedna je za konzumaciju. Ne znam koliko je ovo tačno, a ni da li se odnosi samo na “čokoladne table“ ili na ceo paket proizvoda, jer ni brat nije znao tačno da mi kaže, ali bih se zapitao kada bi mi sledeći put neko ponudio nešto čokoladno. A možda su njeni lekari u zapravo strani plaćenici i domaći izdajnici koji hoće da obore prodaju “Najlepših želja“ i uvedu dominaciju “ljubičaste krave“ na ovim prostorima (kao da je već nema)?

Go for the eyes, Boo!

“Svaki pravi konzument računarskih igara (narodski rečeno – gejmer) bi trebalo da u svom posedu ima kolekciju suvog zlata igračke industrije u obliku takozvanih “matorih“ RPG-ova koji ili predstavljaju svojevrsne klasike, ili su u najmanju ruku bolji od prosečnog đubreta koje se današnjoj igračkoj populaciji servira“.

Što se mene tiče, nisam neki kolekcionarski tip i izbegavam da nabavljam stvari samo da bih mogao da kažem da ih posedujem. Sa druge strane, Aleksa (po svojim rečima, citiram: car, megaimperator, Joda RP igara, pontifex maximus Baldur’s Gatea, lol :D), se ne slaže sa tom tezom i krenuo je pre par dana u razdvajanje žita od kukolja ne bi li sastavio ultimativnu kolekciju u kojoj će se nalaziti sve sami dragulji: Baldur’s Gate serijal, Icewind Dale serijal, Planescape: Torment, KOTOR 1 i 2, Arcanum, Gothic serijal, Siege of Avalon, Jade Empire, The Summoner, NWN 1 i 2 + ekspanzija, The Witcher itd. Nešto od toga već imam, neke stvari ima on. Deo onoga što nam nedostaje ću skinuti ja, a za ostatak će da iscima svog komšiju/rođaka/zaboravih već, pa ćemo to sve lepo da prerežemo i mirna Bosna. Najveća fora je bilo kukanje za drugim delom KOTOR-a koji ne može nigde da nabavi, a ne seća se da mi ga je pre par godina poklonio i da ga ja još uvek imam.

Lepljivi postovi (aka Sticky posts)

Pre dva dana je na WordPress-u uvedena nova opcija koja se tiče objavljivanja postova. Ljudima koji posećuju makar neki forum je sigurno odavno poznat princip na kojem cela stvar funkcioniše. U svakoj sobi (mislim naravno na forumske, a ne na stambene :D) je moguće “prilepiti“ bitne teme na početak stranice tako da se one uvek nalaze na vrhu, radi veće preglednosti. Slična stvar je urađena i ovde, ali se tiče, naravno, postova na blogu.

Ukoliko želite da vam određeni tekst “visi“ neko vreme (ili stalno) na vrhu stranice, jer smatrate da bi vaša publika trebalo prvo njega da pročita, to možete izvesti uz svega par klikova. Potrebno je jedino da kada napišete tekst u opcijama za objavljivanje, koje se nalaze sa desne strane tekstualnog editora, štiklirate novu opciju: Stick this post to the front page.

To je sve. Nakon objavljivanja teksta on će se prilepiti na vrh strane i tu će i ostati sve dok ga ne editujete i poništite tu istu opciju. Takođe će biti uokviren radi što boljeg razgraničenja “lepljivih“ i novih unosa koje napravite. Kada se odlučite da post vratite u normalno stanje on će se smestiti među ostale tekstove na mesto koje mu hronološki pripada, bez ikakvih dodatnih podešavanja.

Guild Wars

Leto zna da umori čoveka. Da ga baci u neku obamrlost zahvaljujući vrućini koja ga prikuje za stan/kuću tokom gotovo čitavog dana. Pokušao sam da nastavim sa pisanjem AAR-a, ali sam došao do blokade, opet. Ne želim da ga otaljam i da ispadne đubre (mada se ni sada ne može reći da ima literarnu vednost, već je samo plod rada jednog zaljubljenika u tematiku). Treba mi par meseci da iskuliram pre nego što ga nastavim i sada je gotovo evidentno da ću zaokružiti (minimum) godinu dana pre nego što ga završim. Brzo, nema šta. Mada, bolje ikad nego nikad, a to vam kaže čovek koji konstantno kasni sa rođendanskim čestitkama.

Zahvaljujući tome što me je Bloodlines smorio, a zapravo me je smorio rad na AAR-u, posebno što niko više ni ne komentariše ništa, a očigledno je da ljudi čitaju svaki novi deo teksta, kupovina Guild Warsa je pomerena za mesec dana ranije i već ga igram nekih 5-6 dana. Poprilično sam se nadrogirao, ako mogu tako da kažem. Nikola mi je pomogao na početku (i još uvek mi pomaže), ubacio me u svoj guild, dao par saveta, korisnih linkova, a ne bi trebalo zaboraviti ni (virtualni) keš, rune, “fizikalisanje“ po nivoima i mini-ljubimca (o kome će biti reči malo kasnije).

Guild Wars počinje uvodnim delom koji se odvija dve godine (ako sam ja lepo skapirao) pre radnje u ostatku igre, takozvanom Pre-Searingu. Igrač je jedan od “čuvenih“ heroja koji ima svoju ulogu u sveopštem ratu koji će nastupiti i taj deo služi za uhodavanje igrača. Klasika. Ređaju se questovi pomoću kojih se igrač uvodi dublje u igračko okruženje, upoznaje sa svetom, mogućnostima koje njegov lik ima na raspolaganju i sl. Podseća malo na WoW jer je priroda šarena, svetlucava i onako, sva happy, makar na početku. Prva razlika koju sam primetio u roku od pet sekundi, zanemarimo li grafiku koja u GW teži realnosti (koliko je to moguće) dok je u WoW cartoon-like, je nepostojanje skoka. Milina Božija. U WoW svi igrači skaču kao neopasuljeni što me je u tih nekoliko sati koliko sam ga igrao neopisivo nerviralo. Ovde toga nema, a i ljudi su ozbiljniji, ili je to moj utisak prouzrokovan mračnijom atmosferom.

Isto tako, uvek se mogu naći ljudi koji su voljni da pomognu u rešavanju questova, makar je to bio slučaj sa mnom, a budući da sam iz uvodnog dela izašao sa povisokim nivoom, takođe sam između svojih zadaaka pomagao drugim igračima. Elementalista (profesija (pandan klasi) koju sam izabrao za svog lika) se ispostavio kao poprilično jak izbor, jer već na samom početku dobija neke poprilično moćne magije zahvaljujući kojima sam pravio trostruko veće napade od ratnika istog nivoa. Nakon saradnje sa drugim igračima bih obično popričao sa njima, a neke sam dodao na spisak prijatelja u igri. Danas sam čak ubacio i jednog lika u naš guild. U pitanju je dečko iz Hrvatske koji nas je već posle par sati napustio. Razlog? Njegov stariji brat ne voli Srbe, a pošto koristi isti nalog za igranje, naredio mu je da napusti guild. Kasnije sam ga pitao koliko imaju godina. Prvi je dvanaestogodišnjak, a drugi je godinu dana stariji. Čuli smo se nekoliko sati posle toga kada mi je rekao da je sada u drugom guildu, ali ovaj put hrvatskom.

Mini-ljubimac sa početka teksta je jedno zanimljivo stvorenjce koje predstavlja repliku nekog ‘’stvarnog“ stvorenja iz igre, ili nekog NPC-a. On trčkara za glavnim likom i zapravo nema klasičnu upotrebnu vrednost već postoji kao jedna zanimljivost. Likovi koji ih imaju ih obično po dolasku u neki od gradova u igri izvade iz prtljaga i puste da se šetkaju okolo dok se oni šepure. I ja to radim u trenucima dokolice, dok tražim ljude koji bi mi pomogli, ili dok tražim one koji su zapeli negde i treba im tuđa pomoć. Danas se pojavio neki lik iz Rusije koji je redom prilazio ljudima koji imaju pet-a i tražio da mu ga prodaju rečima: “Give me pet. I give you 1000 gold“. Još ja nisam ni shvatio šta on hoće jer sam gledao druge stvari kada mi je prišao. Dotrči on do mene i aktivira kupoprodajni prozor. Ja prihvatim poziv za trgovinu i vidim da mi nudi 1000 zlatnika. Pitam ga šta hoće, a on mi ispiše gornji tekst. Nakon što sam mu rekao da nije na prodaju nastavio je da potražuje ljubimca za sebe narednih sat vremena. Inače, moj mini-pet je lav sa šest nogu (kojeg ja zovem prasence), tzv. Temple Guardian.

To su samo neki od utisaka kojih trenutno mogu da se setim. Najjači je sigurno to da uvek ima ljudi koji su spremni da pomognu, čak i u početnim fazama igre gde ih nema baš puno. Čak ima i ljudi koji su prešli igru (imaju likove 20. nivoa) koji su spremni da sa vama pređu neku od početnih misija iako su ih sasvim sigurno prešli pre par godina (što su mi neki od njih i potvrdili). Ima nade za ovaj svet, ili im je možda samo dosadno?