50% po 50%…

Nakon što je EUnet povećao brzine svojih ADSL paketa, isto su učinli i Verat i većina ostalih provajdera. Cene ostaju nepromenjene dok će brzina downloada biti podignuta za 50 procenata (upload ostaje isti). Ja sam ovu vest uočio tek danas jer Veratov sajt otvaram samo kada treba da proverim račun za tekući mesec. Veoma sam zadovoljan, a moram reći da sam ovakav razvoj situacije očekivao još od kad sam dobio od Nikole mejl sa vešću o EUnetovom potezu. Izmene stupaju na snagu već od sutra kada će mojih 512 kbs da se popne na 768 kbs. Viva la konkurencija!

U minut do 12, kao i obično

Predao sam dokumenta za stipendiju. Imao sam fore još do petka, ali rekoh, ne moram baš da čekam poslednji dan. Sredio sam sve za minut, a za divno čudo – nisam ništa zaboravio od papirologije. Isplate šatro kreću od novembra, mada će prva biti tek pred Novu godinu, a ostale rate počinju da pristižu tek oko februara. Nije neka velika kinta, ali ću konačno dobiti svoje pare čije trošenje ne moram da priajvljujem. Sa druge strane – što je džabe i Maladictu je drago.

Moša…

Poranim ja jutros da predam na šalteru fakulteta svu neophodnu papirologiju za stipendiju. Realno, tamo ako ne dođeš prvi u ovo doba godine nećeš ništa uraditi narednih 1-2 sata koliko ćeš provesti u redu, posebno kada radi samo jedan šalter. I tako, uđem ja u zgradu i pogledam na sat – deset do osam. Dođem na šalter, izvadim fasciklu iz ranca i bacim pogled na stakleno “prozorče“ na kojem stoje informacije o podnošenju dokumenata kad ono piše: “Rad sa strankama od 11:00 do 13:00“. Ispalio sam se zato što sam na upis godine dolazio u 9 sati jer je tada bilo “vanredno stanje“ na fakultetu i od tada sam potpuno zaboravio da inače počinju tek kasnije sa radom…

100

Prethodni post koji sam okačio je bio stoti po redu, tako da sam dostigao neki mali jubilej. Za približno nedelju dana će biti tačno sedam meseci otkad sam otvorio ovaj blog i moram reći da sam pre par dana kada sam konstatovao tu činjenicu nakon jednog od redovnih obilazaka ove stranice bio poprilično izneneađen. Vreme zaista zna brzo da “proteče“ pored nas. Neću sad da upadam u neke sentiš tripove, tako da ću lepo da pređem na drugu stvar. :)

Mesec u toku kojeg je posećenost ove stranice bila najveća je upravo oktobar. Zapravo, još uvek nije zvanični rekorder, ali će za koji dan da preuzme tu poziciju. Trenutno je na vrhu mesec maj, ali će sa ovakvim trendom porasta posećenosti oktobar da ga nadmaši već u toku ovog dana. :) Prosečan broj poseta po danu je takođe bio najveći u toku ovog meseca i to za gotovo 50% u odnosu na maj koji je drugi na listi. Najposećeniji dan je 12. tekućeg meseca, najposećenija nedelja je 41. tekuće godine, odnosno pretprošla sedmica tokom koje je broj poseta bio gotovo jednak ukupnoj čitanosti u mesecu aprilu kada je blog i otvoren. Blogodak definitivno funkcioniše. :)

Tokom ovih sedam meseci, a poebno u poslednja 2-3 sam se nagledao svakakvih sintagmi u pretraživaču koje su linkovale ovde. Evo nekih primera koji su mi bili najzanimljiviji, a neki od njih i najbizarniji.

1. morbidnost
2. parkur je sport wikipedia
3. mi5
4. to je taj zivot
5. kako provaliti gmail nalog
6. marija gole slike ((stvarno nisam dovoljno pametan da bih ovo objasnio :D))
7. turska muzika mp3
8. crnkinje kukovi ((LOL))
9. kako da zovem blizzard iz cg
10. sado mazo
11. aplikacija automehanicar
12. veci nos i oblik frizure koji ide uz to
13. nosim holter
14. neverna supruga
15. klub efes u skadarliji
16. krntija na prodaju
17. promaseni slucaj
18. nova pesma nerazumljiv tekst peva crnkinja ((ovo mi je ulepšalo dan :))
19. betmen crni vitez dosadan
20. maladict wordpress :)

Ako se neko kojim slučajem prepoznao kao autor nekog od navedenih upita, neka se ne nađe uvređenim jer sam samo želeo da pokažem koliko i google zna da se ispali, što će oni koji redovno prate ovaj blog i sami zaključiti.

Toliko za ovaj jubilej, čitamo se / pišemo i dalje.

Sajam knjiga

Pre pola sata sam se vratio sa sajma. Bole me noge, a već za nekih pet do deset minuta moram da se kupim pa na fakultet. Očekivao sam da će biti veća gužva, mada se ne može reći da nije bilo ljudi. Ujutro je bilo baš fino, dušu dalo za razgledanje, a već oko jedanaest, pola dvanaest se oformila pozamašna masa koja je ispunila hale.

Vratio sam se noseći na leđima pun ranac knjiga, mada nisam kupio ni blizu onoliko koliko bih želeo, da sam imao više novca. I ovako sam razmenio poslednje evre koje sam imao, a što se tiče dinara – potpuno sam švorc. :D Svake godine se potrefi da sam kratak sa parama pred sajam knjiga zbog početka školske godine kada se najviše istrošim. Uzeo sam sledeće stvari: “To“ od Stivena Kinga, “Drakulu“ od Brama Stokera (eng. izdanje), “Frankenštajna“ od Meri Šeli (eng. izdanje), “Doktor Džekil i mister Hajd“ Roberta L. Stivensona (takođe eng. izdanje), “Prelazak na Linux“ od Marsela Ganjea i još jednu knjigu za drugaricu koja uskoro slavi rođendan. Sve u svemu, šest knjiga za mene (“To“ ima dve knjige) i jedna za poklon. Ove tri koje su na engleskom su pazarene po abnormalno niskoj ceni od 180 dinara po komadu i uzeo bih još neku od klasika da sam imao para. “Prelazak na Linux“ sam uzeo jer će mi trebati za faks već u ovom semestru, a i inače planiram da batalim Windows, samo nikako da se smislim kada ću to više da uradim. :) Planirao sam da nabavim i “Autostoperski vodič kroz galaksiju“ na engleskom, ali su svi imali samo izdanje na srpskom pa sam odustao od te kupovine.

Mesečar

Probudio sam se sinoć, nije još ni svanulo, i otkrio jednu zanimljivu stvar. Šta se dogodilo? Ležao sam na podu. I to ne samo ležao – spavao sam na njemu. Nisam pao sa kreveta pa se nakon toga trgao iz sna, nego sam se najjednostavnije probudio kako bih promenio položaj i shvatio da nisam pod toplim prekrivačem i na mekanom dušeku. Da se razumemo, sve je bilo u redu kada sam otišao u krevet: nisam pre toga pio alkohol ili se dogodilo nešto slično. Zato cela stvar i jeste toliko čudna. Događalo mi se ranije da se prevrnem sa kreveta, ali bih se odmah probudio kada se to desi. Ne, ovog puta se dogodilo nešto drugo. Osim toga, kada sam se popeo natrag u krevet, uzeo sam mobilni (koji držim u blizini, na dohvat ruke) da proverim koliko je sati. Bio je uključen iako sam ga isključio pre nego što sam otišao na spavanje. Ne znam šta se dogodilo, ni kako, ali eto teme za razmišljanje.

Utisci

Čudne se stvari dešavaju ovih dana sa mnom. Raspored predavanja na fakultetu mi je očajan zahvaljujući čemu nemam priliku da se makar malo saberem i sednem da napišem nešto, bilo šta. Kao dodatak tome je Kings Bounty od kojeg se ne odvajam poslednjih 4-5 dana, kad god nađem nešto slobodnog vremena. Tako da, ako se iko pita zašto ne pišem – sada znate i zašto. :D Za sat vremena krećem na prve vežbe iz programiranja na engleskom zbog kojih mi je raspored dodatno pretumban, ali sam uspeo da se u celoj gunguli snađem i uspem da izdejstvujem slobodan ponedeljak. Jedne vežbe koje su mi preostale tog dana sam prebacio za utorak i dobio slobodan dan, takoreći produženi vikend, pa bi trebalo da imam malo više vremena za “normalan život“. :)

Elem, sinoć sam proturio koju reč sa Nikolom koji me je upitao za časove plesa, nakon čega sam konstatovao da još uvek nisam ovde izneo svoje utiske, a prošla su četiri časa od kako sam krenuo u školu. Najkraće moguće govoreći: osećam se sjajno. Ali, pošto nisam seo da bih napisao nešto samo ukratko, sledi kraći elaborat na tu temu. :D

Od vikenda su nam se na časovima pridružile Andrea i Milica (koleginica sa faksa), tako da se društvo još malo uvećalo. Do sada smo radili ča-ča-ča, salsu, r’n'r, nešto što sam zaboravio kako se zove (čudo jedno da sam opet nešto zaboravio :D), sirtaki i valcer. Kad sam već kod valcera, u nedelju smo radili “zatvoreno držanje“, odnosno onako kako bi valcer i trebalo da se igra (da ne kažem u stavu mirno), umesto običnog držanja za ručice. Otpale su mi ruke posle dva plesa, normalno, ali sam se ipak osećao odlično. R’n'r je isto bio super, mada smo radili samo osnovni korak i okret za devojke, ali je baš onako… kul, u nedostatku boljeg izraza. Čini mi se da su ljudi (odnosno devojke) još uvek malo ukočeni, ali će valjda to da ih prođe brzo, dok se ne opuste malo više i dok se svi ne uvežbamo, makar sa ovim osnovnim koracima.

Poseban utisak je na mene ostavila grupa koja ima čas posle nas. Za vikend sam razmenio par reči sa jednim dečkom iz te grupe koji je došao malo ranije pa je uskočio da nam pomogne zbog manjka muške čeljadi kada mi je otkrio da on tu igra već šest godina! Nije ni čudo, jer svi – razbijaju. Posle svakog časa ostanemo desetak minuta da ih gledamo nakon čega skupljamo vilice sa poda. Ono je fantastično i ja boljim i lepršavijim pridevom to ne znam i ne mogu da opišem. Baš im se divim kako lepo i skladno igraju, svi u istom ritmu i sa jednako zadivljujućom elegancijom. Posle toliko godina nije ni čudo, ali je svakako nešto što vredi videti.

Nakon ova četiri časa koja su sada iza mene mogu reći da sam vrlo zadovoljan. Sviđa mi se način na koji učimo, tempo i atmosfera. Nije lako (niko nije ni rekao da će biti), ali se trudim i mislim da mi dosta dobro ide. Jedino se malo gubim kod ritma, jer igram nešto brže nego što bi trebalo. Ne hvalim se kako sam ja brz i ne znam ni ja šta, nego ozbiljno kažem, igram brže nego što bi trebalo. Posebno valcer koji je nešto sporiji ples, a mene sve vuče na brže pa samo letim kroz salu. :D Fizički se osećam normalno, nije mi naporno kako sam mislio da bi moglo da bude, mada ne znači da neće biti napornije kada krenu više da nas cimaju. Sad ću da budem dosadan, ali opet moram da pohvalim insstruktore koji su mnogo fini i uvek dobro raspoloženi. Ne sećam se kada sam se toliko slatko smejao tokom samo jednog sata u istom danu. Zrače ljudi i drago mi je što je tako. Naravno, njihov posao je da nas nauče, ali uvek pomaže kada neko ima razumevanja i hoće da pomogne umesto da izigrava nekog nadmenog debila koji misli da sve zna samo zato što se profesionalno bavio plesom.

To je to što se tiče utisaka, a sigurno sam nešto zaboravio da pomenem jer da nisam – to ne bih bio ja.

Jen’-dva-tri, dva-dva- tri

Pre sat vremena sam se vratio sa prvog časa koji sam imao u plesnoj školi. Već nekih godinu dana se razmišljam da krenem, ali sam sve nešto odlagao; te neću sam da idem, te nema se para, te nema se vremena i sl. Pre dve-tri nedelje sam sasvim slučajno pričao sa drugaricom iz srednje o tome kako bih baš krenuo da nešto treniram, ili ples ili možda da krenem na plivanje, bilo šta samo da se “otkočim“ iz fizičke učmalosti u koju sam se zabio otkad sam krenuo na fakultet i fizičke aktivnosti sveo samo na povremenu partiju basketa sa bratom. Ispostavilo se da se i njoj ta ideja dopada, a kako se burazer ponudio da mi plaća kurs jer je počeo da prima pozamašnu gradsku stipendiju – sve kocke su se složile. I ja ću ove godine početi da dobijam državnu stipendiju tako da ne bi bio problem ni kada bi mu odjednom dunulo da mi ne da pare. :D Ne bi on, ali eto, lepo se osećam i zbog toga što ću posle jedne godine prekida da nastavim sa ubiranjem zasluženih para od države.

I tako ja konačno krenem u plesnu školu. Imao sam kontakt sa ovom tematikom kada sam bio osnovac (đak prvak ili drugak, ne sećam se više). Tada sam isto išao jedno vreme na ples i dobijao sam, Boga mi, pohvale od tadašnjeg instruktora. Radili smo svega nekoliko igara jer je to bio neki skraćeni kurs za decu (valceri, tango, ča-ča-ča i još par drugih stvari). Sve sam to, naravno, pozaboravljao, a čovek treba da zna da igra (posebno ako ne zna ama baš ništa kao što je slučaj sa mnom – ne znam čak ni kolce :D). Drugi razlog je kondicija. Ne bi mi ništa falilo da se malo stešem, a i dobro će doći ovom debilu što mi nekontrolisano kuca u grudnom košu.

Časovi su dvaput nedeljno. Mojoj grupi se baš potrefilo da su vikendom što mi veoma odgovara. Traju po sat vremena. Instruktori su baš super, oboje su opušteni i stalno se zezaju (osim kad nas cimaju za korake, mada i tada malo začine nekom opaskicom). Danas smo radili osnovne korake za (ja mislim engleski) valcer, ča-ča-ča i salsu. Inače se rade tri tipa plesova: klasični (tango, valcer itd), latinoamerički i “neko čudno ime za grupu plesova koje sam zaboravio“, a tu spadaju plesovi koji nisu takmičarski, ali se najčešći u ‘’svakodnevnom životu“ (salsa, sirtaki i još svašta nešto, ko će sve popamtiti). Bilo je vrlo zanimljivo i prilično sam zadovoljan. Svi su vrlo fini (sad bi neko rekao: “Pa kad vam uzimaju pare i moraju“ :D) i u celoj sali vlada veoma prijatna atmosfera. Sutra imam sledeći čas, pa ćemo videti kako će se cela stvar dalje razvijati, iako sam siguran da ću nastaviri da odlazim na časove do daljnjeg.

Ako je neko zainteresovan, još uvek nije kasno za upis u školu jer se grupa formira prva četiri časa – što će reći da ima fore još sutra i sledećeg vikenda. Mesečni harač iznosi dve hiljadarke ili petsto dinara po času ako idete samo u pojedinačnim terminima. Kurs traje tri meseca, osam časova mesečno. Ne pada mi, naravno, na pamet da ih ovde reklamiram (“neću da me prevarite, hoću da znam koliki je moj deo“ :P), pa ako nekog zanima – bacite mi komentar ili mejl.

Filozofija featuring Uputstvo

Blogovi služe da bi ih ljudi čitali. To je ultiamtivni razlog zbog kojeg svi pišemo i piskaramo – da bi imali publiku. Želimo da ljudi vide naše mišljenje, pročitaju naše dogodovštine i prodiskutuju sa nama o svemu što smo zabeležili na našem weblogu. Ali kako, o kako, treba da se “čitamo“ ako se ne “vidimo“? Pitanje vredno jednog Konfučija, odista. Čak bih rekao – doista (Tomson & Tompson tm).

Isto tako, drugi ljudi očekuju da mi čitamo njihove tekstove, da rovarimo po njihovim blogovima i upijamo  tuđu (nekad manju, nekad veću, a nekad nikakvu) mudrost. Ja dođem kod tebe i pročitam nešto, ti dođeš kod mene i pročitaš nešto drugo. “Čitamo se“, razmenjujemo mišljenja i stavove, čestitamo jedni drugima, hrabrimo se i “grlimo preko žice“. Ali… (kada bih sada rekao “uvek postoji neko ali“ to bi bio kliše gigantskih razmera, kao što je i taj drugi izraz kliše, te stoga to neću napsiati, iako sam zapravo već napisao samo u drugom kontekstu, a to se naravno ne računa :P) … kao što rekoh, ali, postoje neke stvari koje nam omogućavaju da se “povežemo“ i da lakše dolazimo jedni do drugih. Tačnije rečeno, do tuđih blogova koji nas ovde, makar u blogosferi, identifikuju kao individue sa stavom, mišlju i željom da nam tekstovi budu čitani. Ta stvar su linkovi, srpski rečeno – veze. Onaj podvučeni tekstić obično ofarban u “plavo“ koji nas odma’ prebacuje na mesto koje je povezano (linkovano) sa datim tekstom. Konkretno govoreći, jer ovo što dalje sledi ima veze sa nama koji blogujemo preko WordPressa (mada je primenjivo i na druge blog sisteme, samo na drugačiji način), kada na nečijem blogu ostavite komentar vaše ime koje upišete (ili pod kojim ste ulogovani na sajt) ostaje kao redirekcija ka vašem blogu. Isti slučaj je i sa WP forumima. Taj tekstić je linkovan i trebalo bi da vas automatski usmeri na blog one osobe koja je ostavila komentar. Zar ne? E. paaa… ne.

U čemu je fora/fazon/trik/zamešateljstvo? U tome što je taj tekst (vaš nick, ime, nazovite ga po izboru) linkovan na http://, što je nepotpuna adresa vašeg bloga. To znači da će onaj ko klikne na taj link da popije prazan ekran umesto da uživa u onome što ste napisali, a što biste želeli da i drugi ljudi prostudiraju i da se naravno vrate po još studiranja itd. Ako vas dosadašnje filozofiranje nije totalno smorilo, konačno dolazim do poente ovog teksta, a to je jedno laganica uputstvo o problemu koji sam naveo: postavljanju linka u nick koji ostaje posle napisanog komentara. Ovo naravno važi samo ako imate blog na WordPressu. Ako ste, pak, navedenu stvar već uradili, a zaista vas je smorilo prethodna priča (iako ste je stoički izdržali), ili još gore – uopšte nemate blog na WP-u – ne sumnjam da ste iznervirani, a možda i malo razočarani. Šta da se radi, pogreši čovek…

Elem, procedura je vrlo prosta, a sve se završava u svega nekoliko klikova. Podrazumeva se da ste već ulogovani na WordPress.

1. Otvorite Dashboard.

2. Kliknite na stavku Users koja se nalazi sa desne strane.

3. Kliknite na stavku Your Profile (nalazi se sa leve strane, između tri opcije koje su ponuđene).

4. Skrolujte nadole do sekcije Contact Info. Pronađite polje pod nazivom Website. Ako ništa niste dirali od otvaranja bloga, u njemu će pisati http://. Obrišite to i unesite punu adresu vašeg bloga (kod mene je to, recimo, http://maladictbre.wordpress.com/).

5. Skrolujte nadole i kliknite na dugme Update Profile.

Prilično je deskriptivno (a i prosto) tako da mislim da sličice stvarno nisu potrebne, a i mrzi me da ih sad “na’vatavam“, opkrajam i kačim. :)

Ovaj post nije napisan sa namerom da bi se neko prepoznao, već da bi doprineo boljem povezivanju ljudi koji bloguju, makar ovde na WP-u. Ja se prvi ne potpisujem onim što mi piše u url-u bloga (maladictbre), niti po nazivu bloga (Maladict’s blog), pa ne mogu ni od drugih da očekujem da to rade. Kako nekad može da dođe do zabune kod navedenog linkovanja komentara, mislio sam da bi bilo dobro da se to na nekom mestu lepo objasni. Ako sa druge strane nemate unetu redirekciju ka blogu ne zato što ne znate kako se to radi, nego zato što vam tako odgovara, onda pretpostavljam da je i to ok. Svi volimo da pročitmo nešto novo i zanimljivo, pa što ne bismo jedni drugima to olakšali? (Jeste, jeste, uvek postoji pretraga ali je ovo pouzdanije :P).

Čije pile…?

Tehnički, danas mi je počeo treći semestar. Tehnički, a zapravo je sve krenulo još u subotu kada sam imao prvo predavanje iz Principa programiranja uzrokovano retardiranim rasporedom po kojem su mi sve vežbe u prvoj polovini nedelje, a predavanja u drugoj, umesto obrnuto. Imao sam samo 2 predmeta: već pomenute Principe i Marketing (čist menadžerski predmet koji je zalutao na moj smer).

Vrlo me raduje što smo odmah počeli sa programiranjem umesto kojekakvog (nepotrebnog) teoretisanja. Tastaura u ruke i špartaj. Radili smo Javu i, koliko sam razumeo, ceo treći semestar je rezervisan za nju. Za početak, radimo u BlueJ okruženju koje je “ograničeno, ali pogodno za početnike“, dok ćemo za mesec dana da pređemo na Eclipse, koji je za profi rad. Profesor je neviđeni lik, iako je po mom mišljenju možda previše… neobičan, u nedostatku boljeg izraza. Ili sam ja jednostavno navikao na uštogljeno predavanje svih ovih godina, pa se sad osećam malo pogubljeno jer je čovek nenormalan, a zapravo bi to trebalo da bude normalno? Sad sam malo zapetljao, ali… valjda ćete skapirati. :)