Dva i jedan su četiri

Živ sam.

A sad, posle ovako rečitog, inspirativnog i srceparajućeg uvoda, mogu slobodno da nastavim sa daljim pisanjem kao da sam sve vreme bio tu poslednjih nedelju dana. I bio sam tu, što jes’ jes’, samo što nisam ništa pisao, a što kaže jedna vrlo zanimljiva žena (nemam blage veze kako se zove): ”Ako nisi na Internetu, ti (u poslovnom svetu) ni ne postojiš”. Ovo se, normalno, može primeniti i u primeru ljudi koji me znaju samo kroz komunikaciju koju ostvarujemo preko neta. Zaista, ako imam samo nečiji msn/gmail/facebok kontakt (ili se znamo preko bloga/foruma) i jedno od nas dvoje prestane da se pojavljuje na mreži – ovaj drugi (ili druga) prestaje da postoji, u smislu da nema direktnog načina na koji sa tom osobom možeš da stupiš u kontakt. Eto vam jednog pitanja za razmišljanje.

Drugo pitanje za razmišljanje kaže sledeće (nema veze sa Kameničkim parkom, majke mi :)). Pre par sati sam se vratio iz grada gde sam se video sa čovekom kojeg znam preko foruma i chat-a (mLogo je stidljiv pa neću da mu otkrivam ime, javiće se i sam :P). Popili smo piće (”dugovao” mi je pivo jer sam mu pre nekog vremena učinio uslugu, ili bolje reći uslugicu) i pričali nekih dobrih 1,5 – 2 sata. Zanimljiv čovek (sigurno ne bih pio piće i pričao sa njim da nije zanimljiv, je li), a ono što je još zanimljivije je da smo tek po rastanku došli do konstatacije da smo, mo’š misliti, komšije. Znaš čoveka (uslovno rečeno), pričaš sa njim preko chat-a, a ne znaš da on sedi 300-400 metara dalje od tebe i kucka ti odgovor na tastaturi. Mislite o tome.

Za kraj ide jedna šifrovana poruka koja je potpuno nebitna za sve vas koji ovo čitate osim ako imate procesor koji radi na manje od 100 MHz i grafičku sa 2 MB memorije:

Cevi uklonjene. Obala čista. Nastavi sa kopanjem (i javi kad završiš :P).