Ustaj sine… dodatak… dodatka

Eh, teško onima koji su uvek u pravu. Došao danas čika poštar i doneo poziv za vojnu regrutaciju i zakazivanje medicinskog pregleda. Istog onog koji sam utefterio za mart kada sam onomad bio u vojnom odseku. I šta čovek da im radi? Osim da ih zove telefonom i da im se napije krvi zato što ga cimaju da se opet penje na sedmi sprat da bi uradio nešto što je već gotov pos’o?

Say hello to my little friend: the boot disc!

Matora krntija je opet počela da brljavi. Dobro, nije toliko mator, ali da je krntija – krntija je. :) Juče mi je tokom shutdown-a iskočilo na nekoliko sekundi prozorče sa arapskim slovima (ne znam da li su baš njihova, ali su neka uvrnuta u svakom slučaju). Slična situacija se desila istog dana sa USDownloaderom u kojem su pobrljavili svi fontovi na nekoliko minuta. Moraće da padne reinstalacija, majku mu prozorsku, a to je smor. Sreća moja što nemam neki HDD od trista miliona gigabajta pa da moram da čekam sto godina da se formatira, ali je i ovako davež. Prvo pohranjivanje podataka po DVD-ovima kako ne bih pogubio ono što mi treba i u daljoj PC raboti, formatiranje hard diska, reinstalacija, prebacivanje sadržaja sa diskova, instalacija programa, sortiranje dokumenata, muzike, fotografija… Kad samo pomislim da bih morao opet da radim promenu tagova u Media Monkey-ju padne mi mrak na oči. Sreća pa nisam imao vremena da ih ispravljam od instalacije inače bih imao još dodatnih par sati posla (ovako su to samo “običnih“ par sati). Sve je to jedno veliko gubljenje vremena, da bi posle nekoliko meseci opet počeo da brljavi sa nekim drugim tripovima.

Došlo se ovih dana do nekih para tako da možda nabacim dodatni HDD. Što automatski znači – duall boot (koji sa ovolišnim hard diskom nisam mogao bezbolno da izvedem). A možda i ne, sve zavisi od okolnosti. Mada, možda bih gaženjem sistema mogao da dobijem na prostoru ako ‘’slučajno“ otkačim koji gigabajt koji mi ionako bez razloga bleji na računaru čekajući da nešto uradim sa njim. Onda bih, naravno, morao da se još više stiskam sa prostorom, posebno ako ne kupim HDD. Sa druge strane, opet treba rešiti šta je to što je nepotrebno. Nisam od onih ljudi koji drže na kompu i šta im treba i šta im ne treba, ali sigurno ima krša bez kojeg se može živeti. Bah, uvek me je nerviralo žongliranje resursima. Kao i zatezanje kod kupovine komponenti. Ako uzmem bolji procesor, moram da skrešem RAM. Ako uzmem bolju grafičku, moram da uzmem manji HDD. I ma koliko čovek da skupi para, opet mora da se zacepi sa neke strane i da ne uzme sve ono što bi želeo, u onom obliku koji mu najviše odgovara. U mom slučaju – profitirali su matična, grafička, procesor i zvuk, a patili RAM i HDD. Monitor sam nabavio kasnije tako da njega ne računam u “profitere“. A možda uspem da uglavim i neki dodatni RAM, ako ostane kinte od drugih ulaganja, ‘će da vidimo.

I bi…

Šta je mračenje? To je kada (u ovom slučaju) ja sednem i pišem o nečemu što je na neki način povezano sa opštom degradacijom društvene zajednice u kojoj smo prinuđeni da živimo. O onome što svaki put vidimo kada izađemo na ulicu ozarenog (dobro, ne baš toliko ozarenog) lica samo da bismo zatekli istu onu sliku od juče čija kompozicija uključuje javni prevoz, parkove sa razrovarenim terenima, supermarkete u kojima se ne zna ko seče, a ko pakuje (glupa, ali za ovaj slučaj pogodna analogija) i sl. Zatim, nakon par klikova kojim se tekst smešta u neku od kategorija koje sam ranije definisao, kao i završnog overavanja dugmeta “publish“ (i sve to bez čuvanja drafta, zahvaljujući čemu mi se upravo ovaj tekst samoobrisao pa sam morao ponovo da ga pišem) – mrak biva pušten na slobodu. Blog je pomračen – kraj prve faze.

Ono što je nakon toga neophodno je naći nekoga koga ćemo pomračiti. Nebitno je da li je to neki slučajni prolaznik koji je nabasao na stranicu kliknuvši na link na nekom drugom mestu gde ga svojevremeno posejah, ili redovni posetilac koji revnosno prati feed očekujući priliv novog sadržaja – bitno je da je to potencijalna žrtva. Čovek dođe, baca pogled na naslov i pokušava da na osnovu njega zaključi o čemu se u tekstu radi. Zatim ovlaš iščitava tekst tražeći ključne reči. “Aha: Srbija, gužve, zakasnela plata/stipendija/penzija, blud, nemoral, opšte rastrojstvo, nevaspitana omladina, zadrti matorci… Blud i nemoral su ok, sve ostalo čitam u novinama svakodnevno. Close tab“. Neko ne želi da čita o tome, drugima se pak te stvari sviđaju. Šta god radili – uvek će biti ljudi koji vole mrak. Pogledajte samo gotičare.

Mrak je dobar. Zašto? Tamna strana ima kolačiće, crvene svetlosne sablje su više kul od svih ostalih, force choke je ultimativan čin upotrebe ‘’sile“, svi bi radije posedovali kostim Dart Vejdera nego Luka Skajvokera itd. Šalu na stranu, mračenje je dobro zbog pražnjenja. Ne zbog pražnjenja telesnih izlučevina (mada i to ima veze sa mrakom), nego ono mentalno. Psihološki bokserski džak, izduvni ventil prikopčan na mozak koji iz istog odvodi sve ono što se u međuvremenu nataložilo, a u kakvom svetu i vremenu živimo – velike su šanse da se napabirči mnogo toga za kratko vreme. Nazovite ga kako hoćete, uvek se na kraju svede na isto.

Neko mi je jednom rekao da od previše nespavanja može da se umre. Ne znam da li je isti slučaj i sa nepljuvanjem, ali ko će da proverava? Bolje zašlajmariti sada nego žaliti posle. Rekavši ovo ne nameravam da pozivam na kolektivno stimulisanje virtuelnih žlezda na povećano lučenje pljuvačke kojom ćemo pomračiti Mrežu, nego želim da kažem: ljudski je mračiti. Dobro upamtite ovu rečenicu jer će biti odštampana u nekom od budućih brojeva Politikinog Zabavnika u rubrici “Rekli su…“.

Zahvaljujem se Šrafku na (nenamernoj) ideji za tekst.