Robovi vremena

Iz praha nastajemo i u prah se vraćamo, ili makar tako kaže Biblija. Bilo ovo istina ili ne – život je jedan veliki ciklus sa bezbroj “for“, “if“ i “while do“ petlji. Podelili smo ga na decenije, godine i dane, a njih još više iscepkali na sate, minute i sekunde, u skladu sa našim slabašnim dvadesetčetvoročasovnim ciklusom. Kažem “podelili“ jer vreme ne postoji u fizičkom smislu. Mi smo ga “izmislili“ kako bismo sebi olakšali život i bolje ga organizovali. Ovim postupkom smo od samih sebe napravili robove koji ne skidaju pogled sa časovnika i kalendara, trudeći se da sve što imamo obavimo “na vreme“. A ono teče i, da ima usta, ne sumnjam da bi nam reklo da ga boli uvo za nas i naše poimanje “njega“. Blejimo kao tele u šarena vrata dok nas zaobilazi svojim prevrtljivim plesom, a najsmešnije u celoj stvari je što je “ono’ to koje “prolazi“, dok se samo mi menjamo i nestajemo – paradoksalno. “Ono“ je večno, jer ga prenosimo sa kolena na koleno, jer živi pomoću nas i kroz nas. Upetljavamo ga u sve što radimo i zazivamo njegovo ime i kada nam je potrebno i kada nije. Rađamo se, rastemo, rađamo druge, starimo i gasimo se – bespomoćni. A kada nismo sigurni u ono što se događa dok nas pretiče bez “davanja migavca“, gledamo u prošlost, još jednu stvar koju smo izmislili radi svog poimanja sveta. Prebacujemo svoj život u nju, plašeći se da sagledamo sadašnjost i nastavimo da guramo prema budućnosti, ma koliko se ona činila neizvesnom i kolebljivom.

Lično, mišljenja sam da reinkarnacija postoji, ili želim u to da verujem jer mi se ne sviđa pomisao da “mene“ jednom neće biti. Crna zavesa i ništavilo nisu nešto što bih želeo da gledam čitavu večnost nakon svog pretvaranja u prah. Egoizam, ali istina. Hipotetički govoreći, čak i ako “pravi“ prestanak našeg celokupnog života ne postoji, ovaj trenutni svakako ima svoj kraj. Crtu nakon koje se nećemo sećati ničega što smo bili, radili, postigli… kao trajna amnezija uz pravljenje novog identiteta. Ako tako pogledam na stvari, život je prekratak da bismo ga živeli u reminiscenciji na dane koji su daleko iza nas. Jednom će se završiti i šta onda? One stvari koje smo mogli u sadašnjosti su davno postale prošlost koju nismo iskoristili jer smo bili zauzeti “tadašnjom“ prošlošću. O budućnosti da i ne govorim, ona je ostala daleko izvan bilo kakvog poimanja.

MMORPG i njegov društveni aspekt

Čovek je socijalno biće, ili makar većina ljudi jeste.  Tokom života teži da bude u kontaktu sa drugima, da komunicira i ostvaruje fizički, vizuelni ili neki drugi kontakt, u skladu sa situacijom. Povežemo li ovo sa industrijom igara koja danas zarađuje neviđeno veliki novac dobijamo proizvod sa potencijalom da se na njega navuče pozamašan broj ljudi – MMO(RP)G.

Massive Multyplayer Online (Role Playing) Games je sintagma za grupaciju igara koja se zasniva na masovnom igranju neke igre preko Interneta, a sve to zajedno sa drugim ljudima. Ima ih raznih, da ne navodim sve koje su trenutno aktuelne, ali sve imaju zajedničku jednu stvar – zarazne su do zla Boga.

MMO koncept na polju kvaliteta računarske igre uvodi neke nove stvari, dok zauzvrat obogaljuje igračko iskustvo sa neke druge strane. Igrač ima priliku da se upusti u avanturu u kojoj učestvuje sa drugim (živim) ljudima, umesto sa računarski vođenim saputnicima, dok biva upleten u priču koja ima rupa koliko i prosečan švajcarski sir, zbog nemogućnosti povezivanja kohezivne (i dovoljno imerzivne) celine kada tvorac igre ne zna gde se igač u datom trenutku “nalazi“ u igri. Uz to se javlja i veštačko proširivanje sadržajem koji je dosadan i bespotreban, a koji je implementiran samo da bi se ionako klimava priča rastegla do granica pucanja. Smarajuće detalje vezane za dosadu zvanu farm/grind neću spominjati zbog ljudi koji nisu toliko upućeni u materiju.

Međutim, pored svih (ne)nabrojanih mana, MMO čoveku otvara jednu stranicu koja u knjizi običnog singleplayer “gejminga“ ne postoji, a to je kooperacija. Osećaj preživljavanja i proživljavanja momenata iz igre zajedno sa drugim ljudima, borba, radost, bes, tuga i euforija po uspešno završenom poglavlju priče – sve su to stvari koje SP (singleplayer) igrač sebično zadržava za sebe. Ceo uspeh ostaje usidren unutar četiri zida njegove sobe, sve zasluge pripadaju samo njemu i nakon što je uništena i poslednja karakondžula/vojnik/tenk/supersonični svemirski brod on jedini biva proglašen generalom. MMO se, naspram toga, zasniva na kolektivu – mašineriji koja radi zajedno i svojim akcijama utiče na sve svoje članove. Igrači se pomažu i međusobno dopunjuju – svako ima svoju ulogu u timu i jedinstven osećaj da doprinosi nečemu. Naravno, MMO igre je moguće do neke mere igrati kao da su SP, ali onda cela priča gubi svoju draž.

Nakon 6 meseci igranja Guild Warsa sam došao u jednu zanimljivu situaciju, čak i pre nego što sam odlučio da prestanem da se igram. Naime, u tom periodu sam paralelno prelazio i druge igre različitih žanrova – RPG, simulacije vožnje,  FPS, RTS, sportske simulacije… Ni na jednoj se nisam zadržao duže od nedelju dana. Nakon toliko vremena (što u MMO svetu i nije posebno mnogo) sam došao u fazu da sam se toliko privikao na dobrobiti zajedničkog igranja da su mi svi ostali pristupi virtuelnoj zabavi bili (nesvesno) odbojni. Uradio bih par kvestova, odvozao nekoliko vožnji, otpikao dve-tri utakmice i uvek na kraju dolazio do zaključka da mi nešto nedostaje. Onda bih uključio GW klijent i ciklus bi se nastavio dok ne izađe neka SP igra koja bi mi ponovo privukla pažnju.

Gledano iz sadašnje perspektive – GW (kao i njemu slične igre) nema nikakvu prednost u odnosu na običan RPG, osim mogućnosti igranja i komunikacije sa drugim ljudima. Bez obzira na to, taj faktor je očigledno veoma bitan. Sagledam li ga kroz prizmu Internet anonimnosti i mogućnosti da se neko pravi baja u virtuelnom svetu ako u stvarnom već ne može – shvatam da Blizzard sa svojim World of Warcraft-om ne zgrće toliku kintu za džabe. Svaka roba nađe svog kupca, to je sigurno, ali MMO je MMO i ma koliko ja u ovom i prethodnom tekstu o igrama kukao koliko sam vremena potrošio na njega, bili su to zanimljivi trenuci koje sam na drugačiji način iskusio u odnosu na “obične“ igre koje nemaju taj faktor kolektivne svesti i funkcionisanja u timu. Čak i kad tako postavim stvari, moram da kažem – bilo, ne ponovilo se. :)

Uhakovan blog!

Ne znam kako i zašto, ali neki prepredeni h4xOr (za neupućene – haker) mi je danas provalio na blog i počeo da briše tekstove i komentare, kao i da menja naslove tekstova. Čak je sve to zabeležio u video snimku koji je okačio na YouTube.  Sreća moja pa je čovek na kraju vratio staro stanje stvari, inače ne znam šta bih radio. Pod hitno menjajte svi lozinke, možda sledeći put neće biti ovako velikodušan!

Brain reboot

Kažu ljudi da u životu sve treba raditi sa merom – ni premalo, ni previše. Ja nisam takav i često preterujem, pogotovo ako se radi o nečemu u čemu uživam. Neki bi rekli da je to hedonizam. Ja msilim da je to debilitet – nemogućnost da samom sebi kažeš kada je kraj.

Šta se dešava kada jednom, konačno, shvatiš da je dosta, ali i da je previše vode proteklo ispod mosta za to vreme? Gotovo ništa. Život ide dalje uprkos svemu, pružajući ti prst koji se može tumačiti i kao ruganje i kao slamka (ne nužnog) spasa. Minutara na časovniku bezglavo juri ne obazirući se na trome poglede koje na nju čovek baca. Svet se, hvala Bogu, ipak vrti samo oko Čak Norisa, tako da pojedincu ne ostaje ništa drugo nego da uhvati priključak. I da u međuvremenu u korenu saseče neke stvari, jer kad već ne zna da se ograniči mentalno onda mora fizički.

Add/remove programs lista mog računara je juče skraćena za nekoliko višegigabajtnih stavki. Kompjuterske igre su zanimacija koja me je previše puta stavila u nezgodnu situaciju. Igram se od 1999. godine kada sam dobio prvi PC i od tada sam predrndao puno naslova. Bilo je onih koji se mogu porediti sa umetničkim delima, a igrao sam i potpune krševe kojima sam razbijao dokolicu uzrokovanu sušom boljih igara. Podvučem li crtu, dobijam deset godina tokom kojih sam poprilično vremena potrošio na nešto od čega nemam praktično nikakvu korist. Interaktivna zabava je ok, ali su isto tako ok i razgovor (uživo) sa ljudima koje ne viđaš tako često, šetnja gradom, čitanje knjige, seks i sve one stvari koje takođe uzrokuju lučenje endorfina i adrenalina, a ne zahtevaju višečasovno zveranje u četvrtastu ploču.

Juče sam prvi put posle ne znam ni sam koliko vremena (u pitanju su godine) napisao nešto za svoju dušu, ali ne kuckajući na tastaturi nego zapravo pišući na papiru, grafitnom olovkom. Lep osećaj, majka mu stara. Prekucavanje teksta na računar oduzima dodatno vreme, ali mislim da je vredelo. Ne samo da sam zadovoljan krajnjim proizvodom (makar za sada), nego se i dobro osećam što sam konačno uopšte nešto napisao. Skoro da sam zaboravio onaj osećaj kada se bujica reči sliva grafitnom rekom u papirno more, kada pišem sve brže i brže kako mi neka misao ne bi promakla. Ranko bi ovo, kao u već nekoliko slučajeva, nazvao “povraćanjem“, ali mu opet ne bih zamerio.

Naredni period će mi biti vrlo čudan, s obzirom na to da sam sebi iz dnevnog rasporeda izbacio neke stvari koje su mi oduzimale dosta vremena. Neki od vas su sigurno primetili i da me više nema tako četo na chat-u kao nekada. To je jedna od stavki za koju pretpostavljam da će takva i ostati do daljnjeg, a oni kojima sam potreban znaju gde mogu da me nađu i bez toga. Imate moje mejlove, znate forume koje posećujem, svi imate pristup ovom blogu (čim ovo čitate :)), a ako i to zakaže – znate moj broj mobilnog (a neki čak i fiksnog :P) telefona. Ide lepo vreme, tako da znate šta vam je činiti.