MMORPG i njegov društveni aspekt

Čovek je socijalno biće, ili makar većina ljudi jeste.  Tokom života teži da bude u kontaktu sa drugima, da komunicira i ostvaruje fizički, vizuelni ili neki drugi kontakt, u skladu sa situacijom. Povežemo li ovo sa industrijom igara koja danas zarađuje neviđeno veliki novac dobijamo proizvod sa potencijalom da se na njega navuče pozamašan broj ljudi – MMO(RP)G.

Massive Multyplayer Online (Role Playing) Games je sintagma za grupaciju igara koja se zasniva na masovnom igranju neke igre preko Interneta, a sve to zajedno sa drugim ljudima. Ima ih raznih, da ne navodim sve koje su trenutno aktuelne, ali sve imaju zajedničku jednu stvar – zarazne su do zla Boga.

MMO koncept na polju kvaliteta računarske igre uvodi neke nove stvari, dok zauzvrat obogaljuje igračko iskustvo sa neke druge strane. Igrač ima priliku da se upusti u avanturu u kojoj učestvuje sa drugim (živim) ljudima, umesto sa računarski vođenim saputnicima, dok biva upleten u priču koja ima rupa koliko i prosečan švajcarski sir, zbog nemogućnosti povezivanja kohezivne (i dovoljno imerzivne) celine kada tvorac igre ne zna gde se igač u datom trenutku “nalazi“ u igri. Uz to se javlja i veštačko proširivanje sadržajem koji je dosadan i bespotreban, a koji je implementiran samo da bi se ionako klimava priča rastegla do granica pucanja. Smarajuće detalje vezane za dosadu zvanu farm/grind neću spominjati zbog ljudi koji nisu toliko upućeni u materiju.

Međutim, pored svih (ne)nabrojanih mana, MMO čoveku otvara jednu stranicu koja u knjizi običnog singleplayer “gejminga“ ne postoji, a to je kooperacija. Osećaj preživljavanja i proživljavanja momenata iz igre zajedno sa drugim ljudima, borba, radost, bes, tuga i euforija po uspešno završenom poglavlju priče – sve su to stvari koje SP (singleplayer) igrač sebično zadržava za sebe. Ceo uspeh ostaje usidren unutar četiri zida njegove sobe, sve zasluge pripadaju samo njemu i nakon što je uništena i poslednja karakondžula/vojnik/tenk/supersonični svemirski brod on jedini biva proglašen generalom. MMO se, naspram toga, zasniva na kolektivu – mašineriji koja radi zajedno i svojim akcijama utiče na sve svoje članove. Igrači se pomažu i međusobno dopunjuju – svako ima svoju ulogu u timu i jedinstven osećaj da doprinosi nečemu. Naravno, MMO igre je moguće do neke mere igrati kao da su SP, ali onda cela priča gubi svoju draž.

Nakon 6 meseci igranja Guild Warsa sam došao u jednu zanimljivu situaciju, čak i pre nego što sam odlučio da prestanem da se igram. Naime, u tom periodu sam paralelno prelazio i druge igre različitih žanrova – RPG, simulacije vožnje,  FPS, RTS, sportske simulacije… Ni na jednoj se nisam zadržao duže od nedelju dana. Nakon toliko vremena (što u MMO svetu i nije posebno mnogo) sam došao u fazu da sam se toliko privikao na dobrobiti zajedničkog igranja da su mi svi ostali pristupi virtuelnoj zabavi bili (nesvesno) odbojni. Uradio bih par kvestova, odvozao nekoliko vožnji, otpikao dve-tri utakmice i uvek na kraju dolazio do zaključka da mi nešto nedostaje. Onda bih uključio GW klijent i ciklus bi se nastavio dok ne izađe neka SP igra koja bi mi ponovo privukla pažnju.

Gledano iz sadašnje perspektive – GW (kao i njemu slične igre) nema nikakvu prednost u odnosu na običan RPG, osim mogućnosti igranja i komunikacije sa drugim ljudima. Bez obzira na to, taj faktor je očigledno veoma bitan. Sagledam li ga kroz prizmu Internet anonimnosti i mogućnosti da se neko pravi baja u virtuelnom svetu ako u stvarnom već ne može – shvatam da Blizzard sa svojim World of Warcraft-om ne zgrće toliku kintu za džabe. Svaka roba nađe svog kupca, to je sigurno, ali MMO je MMO i ma koliko ja u ovom i prethodnom tekstu o igrama kukao koliko sam vremena potrošio na njega, bili su to zanimljivi trenuci koje sam na drugačiji način iskusio u odnosu na “obične“ igre koje nemaju taj faktor kolektivne svesti i funkcionisanja u timu. Čak i kad tako postavim stvari, moram da kažem – bilo, ne ponovilo se. :)