Robovi vremena

Iz praha nastajemo i u prah se vraćamo, ili makar tako kaže Biblija. Bilo ovo istina ili ne – život je jedan veliki ciklus sa bezbroj “for“, “if“ i “while do“ petlji. Podelili smo ga na decenije, godine i dane, a njih još više iscepkali na sate, minute i sekunde, u skladu sa našim slabašnim dvadesetčetvoročasovnim ciklusom. Kažem “podelili“ jer vreme ne postoji u fizičkom smislu. Mi smo ga “izmislili“ kako bismo sebi olakšali život i bolje ga organizovali. Ovim postupkom smo od samih sebe napravili robove koji ne skidaju pogled sa časovnika i kalendara, trudeći se da sve što imamo obavimo “na vreme“. A ono teče i, da ima usta, ne sumnjam da bi nam reklo da ga boli uvo za nas i naše poimanje “njega“. Blejimo kao tele u šarena vrata dok nas zaobilazi svojim prevrtljivim plesom, a najsmešnije u celoj stvari je što je “ono’ to koje “prolazi“, dok se samo mi menjamo i nestajemo – paradoksalno. “Ono“ je večno, jer ga prenosimo sa kolena na koleno, jer živi pomoću nas i kroz nas. Upetljavamo ga u sve što radimo i zazivamo njegovo ime i kada nam je potrebno i kada nije. Rađamo se, rastemo, rađamo druge, starimo i gasimo se – bespomoćni. A kada nismo sigurni u ono što se događa dok nas pretiče bez “davanja migavca“, gledamo u prošlost, još jednu stvar koju smo izmislili radi svog poimanja sveta. Prebacujemo svoj život u nju, plašeći se da sagledamo sadašnjost i nastavimo da guramo prema budućnosti, ma koliko se ona činila neizvesnom i kolebljivom.

Lično, mišljenja sam da reinkarnacija postoji, ili želim u to da verujem jer mi se ne sviđa pomisao da “mene“ jednom neće biti. Crna zavesa i ništavilo nisu nešto što bih želeo da gledam čitavu večnost nakon svog pretvaranja u prah. Egoizam, ali istina. Hipotetički govoreći, čak i ako “pravi“ prestanak našeg celokupnog života ne postoji, ovaj trenutni svakako ima svoj kraj. Crtu nakon koje se nećemo sećati ničega što smo bili, radili, postigli… kao trajna amnezija uz pravljenje novog identiteta. Ako tako pogledam na stvari, život je prekratak da bismo ga živeli u reminiscenciji na dane koji su daleko iza nas. Jednom će se završiti i šta onda? One stvari koje smo mogli u sadašnjosti su davno postale prošlost koju nismo iskoristili jer smo bili zauzeti “tadašnjom“ prošlošću. O budućnosti da i ne govorim, ona je ostala daleko izvan bilo kakvog poimanja.