Robovi vremena

Iz praha nastajemo i u prah se vraćamo, ili makar tako kaže Biblija. Bilo ovo istina ili ne – život je jedan veliki ciklus sa bezbroj “for“, “if“ i “while do“ petlji. Podelili smo ga na decenije, godine i dane, a njih još više iscepkali na sate, minute i sekunde, u skladu sa našim slabašnim dvadesetčetvoročasovnim ciklusom. Kažem “podelili“ jer vreme ne postoji u fizičkom smislu. Mi smo ga “izmislili“ kako bismo sebi olakšali život i bolje ga organizovali. Ovim postupkom smo od samih sebe napravili robove koji ne skidaju pogled sa časovnika i kalendara, trudeći se da sve što imamo obavimo “na vreme“. A ono teče i, da ima usta, ne sumnjam da bi nam reklo da ga boli uvo za nas i naše poimanje “njega“. Blejimo kao tele u šarena vrata dok nas zaobilazi svojim prevrtljivim plesom, a najsmešnije u celoj stvari je što je “ono’ to koje “prolazi“, dok se samo mi menjamo i nestajemo – paradoksalno. “Ono“ je večno, jer ga prenosimo sa kolena na koleno, jer živi pomoću nas i kroz nas. Upetljavamo ga u sve što radimo i zazivamo njegovo ime i kada nam je potrebno i kada nije. Rađamo se, rastemo, rađamo druge, starimo i gasimo se – bespomoćni. A kada nismo sigurni u ono što se događa dok nas pretiče bez “davanja migavca“, gledamo u prošlost, još jednu stvar koju smo izmislili radi svog poimanja sveta. Prebacujemo svoj život u nju, plašeći se da sagledamo sadašnjost i nastavimo da guramo prema budućnosti, ma koliko se ona činila neizvesnom i kolebljivom.

Lično, mišljenja sam da reinkarnacija postoji, ili želim u to da verujem jer mi se ne sviđa pomisao da “mene“ jednom neće biti. Crna zavesa i ništavilo nisu nešto što bih želeo da gledam čitavu večnost nakon svog pretvaranja u prah. Egoizam, ali istina. Hipotetički govoreći, čak i ako “pravi“ prestanak našeg celokupnog života ne postoji, ovaj trenutni svakako ima svoj kraj. Crtu nakon koje se nećemo sećati ničega što smo bili, radili, postigli… kao trajna amnezija uz pravljenje novog identiteta. Ako tako pogledam na stvari, život je prekratak da bismo ga živeli u reminiscenciji na dane koji su daleko iza nas. Jednom će se završiti i šta onda? One stvari koje smo mogli u sadašnjosti su davno postale prošlost koju nismo iskoristili jer smo bili zauzeti “tadašnjom“ prošlošću. O budućnosti da i ne govorim, ona je ostala daleko izvan bilo kakvog poimanja.

MMORPG i njegov društveni aspekt

Čovek je socijalno biće, ili makar većina ljudi jeste.  Tokom života teži da bude u kontaktu sa drugima, da komunicira i ostvaruje fizički, vizuelni ili neki drugi kontakt, u skladu sa situacijom. Povežemo li ovo sa industrijom igara koja danas zarađuje neviđeno veliki novac dobijamo proizvod sa potencijalom da se na njega navuče pozamašan broj ljudi – MMO(RP)G.

Massive Multyplayer Online (Role Playing) Games je sintagma za grupaciju igara koja se zasniva na masovnom igranju neke igre preko Interneta, a sve to zajedno sa drugim ljudima. Ima ih raznih, da ne navodim sve koje su trenutno aktuelne, ali sve imaju zajedničku jednu stvar – zarazne su do zla Boga.

MMO koncept na polju kvaliteta računarske igre uvodi neke nove stvari, dok zauzvrat obogaljuje igračko iskustvo sa neke druge strane. Igrač ima priliku da se upusti u avanturu u kojoj učestvuje sa drugim (živim) ljudima, umesto sa računarski vođenim saputnicima, dok biva upleten u priču koja ima rupa koliko i prosečan švajcarski sir, zbog nemogućnosti povezivanja kohezivne (i dovoljno imerzivne) celine kada tvorac igre ne zna gde se igač u datom trenutku “nalazi“ u igri. Uz to se javlja i veštačko proširivanje sadržajem koji je dosadan i bespotreban, a koji je implementiran samo da bi se ionako klimava priča rastegla do granica pucanja. Smarajuće detalje vezane za dosadu zvanu farm/grind neću spominjati zbog ljudi koji nisu toliko upućeni u materiju.

Međutim, pored svih (ne)nabrojanih mana, MMO čoveku otvara jednu stranicu koja u knjizi običnog singleplayer “gejminga“ ne postoji, a to je kooperacija. Osećaj preživljavanja i proživljavanja momenata iz igre zajedno sa drugim ljudima, borba, radost, bes, tuga i euforija po uspešno završenom poglavlju priče – sve su to stvari koje SP (singleplayer) igrač sebično zadržava za sebe. Ceo uspeh ostaje usidren unutar četiri zida njegove sobe, sve zasluge pripadaju samo njemu i nakon što je uništena i poslednja karakondžula/vojnik/tenk/supersonični svemirski brod on jedini biva proglašen generalom. MMO se, naspram toga, zasniva na kolektivu – mašineriji koja radi zajedno i svojim akcijama utiče na sve svoje članove. Igrači se pomažu i međusobno dopunjuju – svako ima svoju ulogu u timu i jedinstven osećaj da doprinosi nečemu. Naravno, MMO igre je moguće do neke mere igrati kao da su SP, ali onda cela priča gubi svoju draž.

Nakon 6 meseci igranja Guild Warsa sam došao u jednu zanimljivu situaciju, čak i pre nego što sam odlučio da prestanem da se igram. Naime, u tom periodu sam paralelno prelazio i druge igre različitih žanrova – RPG, simulacije vožnje,  FPS, RTS, sportske simulacije… Ni na jednoj se nisam zadržao duže od nedelju dana. Nakon toliko vremena (što u MMO svetu i nije posebno mnogo) sam došao u fazu da sam se toliko privikao na dobrobiti zajedničkog igranja da su mi svi ostali pristupi virtuelnoj zabavi bili (nesvesno) odbojni. Uradio bih par kvestova, odvozao nekoliko vožnji, otpikao dve-tri utakmice i uvek na kraju dolazio do zaključka da mi nešto nedostaje. Onda bih uključio GW klijent i ciklus bi se nastavio dok ne izađe neka SP igra koja bi mi ponovo privukla pažnju.

Gledano iz sadašnje perspektive – GW (kao i njemu slične igre) nema nikakvu prednost u odnosu na običan RPG, osim mogućnosti igranja i komunikacije sa drugim ljudima. Bez obzira na to, taj faktor je očigledno veoma bitan. Sagledam li ga kroz prizmu Internet anonimnosti i mogućnosti da se neko pravi baja u virtuelnom svetu ako u stvarnom već ne može – shvatam da Blizzard sa svojim World of Warcraft-om ne zgrće toliku kintu za džabe. Svaka roba nađe svog kupca, to je sigurno, ali MMO je MMO i ma koliko ja u ovom i prethodnom tekstu o igrama kukao koliko sam vremena potrošio na njega, bili su to zanimljivi trenuci koje sam na drugačiji način iskusio u odnosu na “obične“ igre koje nemaju taj faktor kolektivne svesti i funkcionisanja u timu. Čak i kad tako postavim stvari, moram da kažem – bilo, ne ponovilo se. :)

Brain reboot

Kažu ljudi da u životu sve treba raditi sa merom – ni premalo, ni previše. Ja nisam takav i često preterujem, pogotovo ako se radi o nečemu u čemu uživam. Neki bi rekli da je to hedonizam. Ja msilim da je to debilitet – nemogućnost da samom sebi kažeš kada je kraj.

Šta se dešava kada jednom, konačno, shvatiš da je dosta, ali i da je previše vode proteklo ispod mosta za to vreme? Gotovo ništa. Život ide dalje uprkos svemu, pružajući ti prst koji se može tumačiti i kao ruganje i kao slamka (ne nužnog) spasa. Minutara na časovniku bezglavo juri ne obazirući se na trome poglede koje na nju čovek baca. Svet se, hvala Bogu, ipak vrti samo oko Čak Norisa, tako da pojedincu ne ostaje ništa drugo nego da uhvati priključak. I da u međuvremenu u korenu saseče neke stvari, jer kad već ne zna da se ograniči mentalno onda mora fizički.

Add/remove programs lista mog računara je juče skraćena za nekoliko višegigabajtnih stavki. Kompjuterske igre su zanimacija koja me je previše puta stavila u nezgodnu situaciju. Igram se od 1999. godine kada sam dobio prvi PC i od tada sam predrndao puno naslova. Bilo je onih koji se mogu porediti sa umetničkim delima, a igrao sam i potpune krševe kojima sam razbijao dokolicu uzrokovanu sušom boljih igara. Podvučem li crtu, dobijam deset godina tokom kojih sam poprilično vremena potrošio na nešto od čega nemam praktično nikakvu korist. Interaktivna zabava je ok, ali su isto tako ok i razgovor (uživo) sa ljudima koje ne viđaš tako često, šetnja gradom, čitanje knjige, seks i sve one stvari koje takođe uzrokuju lučenje endorfina i adrenalina, a ne zahtevaju višečasovno zveranje u četvrtastu ploču.

Juče sam prvi put posle ne znam ni sam koliko vremena (u pitanju su godine) napisao nešto za svoju dušu, ali ne kuckajući na tastaturi nego zapravo pišući na papiru, grafitnom olovkom. Lep osećaj, majka mu stara. Prekucavanje teksta na računar oduzima dodatno vreme, ali mislim da je vredelo. Ne samo da sam zadovoljan krajnjim proizvodom (makar za sada), nego se i dobro osećam što sam konačno uopšte nešto napisao. Skoro da sam zaboravio onaj osećaj kada se bujica reči sliva grafitnom rekom u papirno more, kada pišem sve brže i brže kako mi neka misao ne bi promakla. Ranko bi ovo, kao u već nekoliko slučajeva, nazvao “povraćanjem“, ali mu opet ne bih zamerio.

Naredni period će mi biti vrlo čudan, s obzirom na to da sam sebi iz dnevnog rasporeda izbacio neke stvari koje su mi oduzimale dosta vremena. Neki od vas su sigurno primetili i da me više nema tako četo na chat-u kao nekada. To je jedna od stavki za koju pretpostavljam da će takva i ostati do daljnjeg, a oni kojima sam potreban znaju gde mogu da me nađu i bez toga. Imate moje mejlove, znate forume koje posećujem, svi imate pristup ovom blogu (čim ovo čitate :)), a ako i to zakaže – znate moj broj mobilnog (a neki čak i fiksnog :P) telefona. Ide lepo vreme, tako da znate šta vam je činiti.

Say hello to my little friend: the boot disc!

Matora krntija je opet počela da brljavi. Dobro, nije toliko mator, ali da je krntija – krntija je. :) Juče mi je tokom shutdown-a iskočilo na nekoliko sekundi prozorče sa arapskim slovima (ne znam da li su baš njihova, ali su neka uvrnuta u svakom slučaju). Slična situacija se desila istog dana sa USDownloaderom u kojem su pobrljavili svi fontovi na nekoliko minuta. Moraće da padne reinstalacija, majku mu prozorsku, a to je smor. Sreća moja što nemam neki HDD od trista miliona gigabajta pa da moram da čekam sto godina da se formatira, ali je i ovako davež. Prvo pohranjivanje podataka po DVD-ovima kako ne bih pogubio ono što mi treba i u daljoj PC raboti, formatiranje hard diska, reinstalacija, prebacivanje sadržaja sa diskova, instalacija programa, sortiranje dokumenata, muzike, fotografija… Kad samo pomislim da bih morao opet da radim promenu tagova u Media Monkey-ju padne mi mrak na oči. Sreća pa nisam imao vremena da ih ispravljam od instalacije inače bih imao još dodatnih par sati posla (ovako su to samo “običnih“ par sati). Sve je to jedno veliko gubljenje vremena, da bi posle nekoliko meseci opet počeo da brljavi sa nekim drugim tripovima.

Došlo se ovih dana do nekih para tako da možda nabacim dodatni HDD. Što automatski znači – duall boot (koji sa ovolišnim hard diskom nisam mogao bezbolno da izvedem). A možda i ne, sve zavisi od okolnosti. Mada, možda bih gaženjem sistema mogao da dobijem na prostoru ako ‘’slučajno“ otkačim koji gigabajt koji mi ionako bez razloga bleji na računaru čekajući da nešto uradim sa njim. Onda bih, naravno, morao da se još više stiskam sa prostorom, posebno ako ne kupim HDD. Sa druge strane, opet treba rešiti šta je to što je nepotrebno. Nisam od onih ljudi koji drže na kompu i šta im treba i šta im ne treba, ali sigurno ima krša bez kojeg se može živeti. Bah, uvek me je nerviralo žongliranje resursima. Kao i zatezanje kod kupovine komponenti. Ako uzmem bolji procesor, moram da skrešem RAM. Ako uzmem bolju grafičku, moram da uzmem manji HDD. I ma koliko čovek da skupi para, opet mora da se zacepi sa neke strane i da ne uzme sve ono što bi želeo, u onom obliku koji mu najviše odgovara. U mom slučaju – profitirali su matična, grafička, procesor i zvuk, a patili RAM i HDD. Monitor sam nabavio kasnije tako da njega ne računam u “profitere“. A možda uspem da uglavim i neki dodatni RAM, ako ostane kinte od drugih ulaganja, ‘će da vidimo.

I bi…

Šta je mračenje? To je kada (u ovom slučaju) ja sednem i pišem o nečemu što je na neki način povezano sa opštom degradacijom društvene zajednice u kojoj smo prinuđeni da živimo. O onome što svaki put vidimo kada izađemo na ulicu ozarenog (dobro, ne baš toliko ozarenog) lica samo da bismo zatekli istu onu sliku od juče čija kompozicija uključuje javni prevoz, parkove sa razrovarenim terenima, supermarkete u kojima se ne zna ko seče, a ko pakuje (glupa, ali za ovaj slučaj pogodna analogija) i sl. Zatim, nakon par klikova kojim se tekst smešta u neku od kategorija koje sam ranije definisao, kao i završnog overavanja dugmeta “publish“ (i sve to bez čuvanja drafta, zahvaljujući čemu mi se upravo ovaj tekst samoobrisao pa sam morao ponovo da ga pišem) – mrak biva pušten na slobodu. Blog je pomračen – kraj prve faze.

Ono što je nakon toga neophodno je naći nekoga koga ćemo pomračiti. Nebitno je da li je to neki slučajni prolaznik koji je nabasao na stranicu kliknuvši na link na nekom drugom mestu gde ga svojevremeno posejah, ili redovni posetilac koji revnosno prati feed očekujući priliv novog sadržaja – bitno je da je to potencijalna žrtva. Čovek dođe, baca pogled na naslov i pokušava da na osnovu njega zaključi o čemu se u tekstu radi. Zatim ovlaš iščitava tekst tražeći ključne reči. “Aha: Srbija, gužve, zakasnela plata/stipendija/penzija, blud, nemoral, opšte rastrojstvo, nevaspitana omladina, zadrti matorci… Blud i nemoral su ok, sve ostalo čitam u novinama svakodnevno. Close tab“. Neko ne želi da čita o tome, drugima se pak te stvari sviđaju. Šta god radili – uvek će biti ljudi koji vole mrak. Pogledajte samo gotičare.

Mrak je dobar. Zašto? Tamna strana ima kolačiće, crvene svetlosne sablje su više kul od svih ostalih, force choke je ultimativan čin upotrebe ‘’sile“, svi bi radije posedovali kostim Dart Vejdera nego Luka Skajvokera itd. Šalu na stranu, mračenje je dobro zbog pražnjenja. Ne zbog pražnjenja telesnih izlučevina (mada i to ima veze sa mrakom), nego ono mentalno. Psihološki bokserski džak, izduvni ventil prikopčan na mozak koji iz istog odvodi sve ono što se u međuvremenu nataložilo, a u kakvom svetu i vremenu živimo – velike su šanse da se napabirči mnogo toga za kratko vreme. Nazovite ga kako hoćete, uvek se na kraju svede na isto.

Neko mi je jednom rekao da od previše nespavanja može da se umre. Ne znam da li je isti slučaj i sa nepljuvanjem, ali ko će da proverava? Bolje zašlajmariti sada nego žaliti posle. Rekavši ovo ne nameravam da pozivam na kolektivno stimulisanje virtuelnih žlezda na povećano lučenje pljuvačke kojom ćemo pomračiti Mrežu, nego želim da kažem: ljudski je mračiti. Dobro upamtite ovu rečenicu jer će biti odštampana u nekom od budućih brojeva Politikinog Zabavnika u rubrici “Rekli su…“.

Zahvaljujem se Šrafku na (nenamernoj) ideji za tekst.

Omladinci

Ako neko nije primetio: napolju duva. Sada je još i dobro kako je bilo prethodnih dana, juče na primer. Zbog vanrednih okolnosti sam bio prinuđen da provedem par sati van kuće tako da sam imao priliku da iskusim višečasovnu vazdušnu furiju. Jeste, mogao sam da se sklonim u neki kafić/biblioteku/bilo gde, ali onda ne bi bilo zanimljivo. Sva sreća da sam našao nekoga da sa mnom podeli elementarno-nepogodske muke pa se nisam smorio k’o zmaj, što je takođe bila jedna od opcija jer sam morao da u roku od par sati nađem osobu koja nema pametnija posla od višečasovnog blejanja po gradu. Takođe preporučujem šetnju do Kališa tokom najljuće košave, produvaće vas bolje nego promaja usred leta. Zaboravih da napomenem da zapravo volim vetar, a ni kiša nije tako loša, osim ako je pljusak. Što znači da je meni super ovih dana, a Vi, kako ‘te? :)

Danas je isto pičio vetar, mada manje nego juče, ali dovoljno da čoveka zabole uši ako ne nosi kapu dok čeka pola sata da se ljudi skupe na trgu (da ne kažem “kod konja“), što sam naravno i uradio (debil je zaboravio kapu kod kuće, primedba Maladictove podsvesti). Takoreći ceo dan nisam bio kod kuće. Oko 12 sam se našao na trgu sa “par“ ljudi sa SK foruma. Reklo bi se da niko od forumaša nije primetio istovremeno (online) odsustvo većine moderatora i administratora, mada, ko zna? Ne obilazim čitav forum pa ne mogu ni da tvrdim. :D Bilo nas je poprlično, da ne nabrajam sad sve ponaosob, i bilo je kul. Malo tripozno na početku dok nismo pokapirali ko je ko, ali i pored toga kul. Upoznao sam dosta ljudi, jelo se, pilo i zezalo. Ko nije bio može samo da žali (kako mi ovo, nažalost, zvuči poznato). Još uvek se nisam navikao na upoznavanje ljudi koje znam samo putem Internet komunikacije i Boga pitaj da li ću ikada. A i dvostruko predstavljanje malo smara. “Zdravo. Aca… Maladict“. :D Upoznavanje nikad nije bilo čudnije…

PES 2009

Testiram novi PES već nekoliko dana. Razvaljujem tastaturu, kao i obično, jer mi ne pada na pamet da koristim joypad za igranje. Niti sam navikao, niti mi je igranje na plastičnom prcvoljku uopšte prirodno, makar ne za fudbal. Kod drugih igara za konzole rado se odričem tastature, ali samo ako uopšte ni ne igram na kompjuteru. :P

Elem, da se vratim na PES. Prvi utisak, kao i uvek je: meniji su težak shit. Opet šarenilo, piskavi tonovi kod skrolovanja i selektovanja opcija. Na pozadinsku muziku ni ne obraćam pažnju jer je svaki put isključim zato što mi se u pozadini vrti play lista. Tupavog komentatora koji (opet) kritičnom situacijom smatra uspešan pas na polovini terena takođe ne slušam, iz istog razloga. Druga stvar koja smara je što je pc verzija port sa X360, tako da su meniji za podešavanje kontrola (opet) prilagđeni za tu konzolu. Nije problem namestiti tastere, ali je više glupo gledati kako se šareni tasteri sa XBoX kontrolera smeškaju u podešavanjima.

Izbor timova je suva klasika koju Konami fura već Bog-te-pita-od-kada: opet nema licenci za većinu timova. Dresovi su praktično isti, imena igrača su tu, ali nije to to. Jeste, uvek su tu modovi, ali je i dalje živa smaračina. Sama igra nije puno promenjena u odnosu na prethodno izdanje. Grafika je doterana (i bolje optimizovana), dodat je (ili bolje reći ukraden) novi mod igranja (Become a legend) u kojem gradite karijeru vodeći samo jednog igrača “od nule do zvezda“. Odigrao sam svega nekoliko utakmica u njemu i, iako sam bio pomalo ljubomoran što je FIFA prva uvela taj mod, moram priznati da je on prilično dosadan. Jeste, unosi određene novitete u pogledu igre bacajući potpuno drugačiju perspektivu na pozicioniranje na terenu, ofsajde, ubacivanje u prostor i slično, ali ne nudi ništa više od toga. Osim ako ste freak koji baš-baš želi da vodi samog sebe u virtuelnoj fudbalerskoj karijeri. Fizika je malo drugačija, ubačeni su neki dodatni potezi za određene igrače, solo prodori su u nekim slučajevima sankcionisani, dok i dalje postoje igrači koji su gotovo nezaustavljivi (Ibrahimović, Tores, Ronaldinjo, Suazo…). Čini mi se da je i šut izvan 16 metara podosta osakaćen. Primera radi, u prethodnom delu je bilo moguće dati nekoliko golova sa te udaljenosti na istoj utakmici, dok mi sada takav šut prolazi tek jednom u 2-3 meča. mada, moguće je da još uvek nisam pravilno podesio svoje “nišanske sprave“. :) Golmani su i dalje tupi kao i pre. Primetno je da manje šalju loptu protivniku “u noge“, ali se i dalje besmisleno gube u situacijama kada su sami pored lopte. Uopšteno, kao da AI saigrača nije ni malo popravljen.

Sve u svemu – PES. Naveo sam dosta negativnih stvari, ali je suština franšize i dalje tu. Nova inkarnacija Konamijevog fudbala ne donosi praktično ništa novo, ali su sve one stvari koje su me ranije terale da odigram još poneku partiju (naravno – sa društvom, a ne protiv tupavog kompjuterski vođenog protivnika) još uvek tu. Čini se, nažalost, da i Japanci počinju da furaju izbacivanje novih nastavaka čije se novine svode na unapređenu grafiku, drugačije menije i zvučnu podlogu uz dodatih par zezalica koje nemaju nikakav uticaj na samu igru. Tužno i neinventivno (njihovo poslovanje, ne igra :P).

Dunno

Ipak ima papana u Guild Wars-u. Nije da sam mislio da ih nema, samo ih nisam tako puno sretao do pre par dana. Bližim se kraju igre, pa valjda ima više ljudi koncentrisanih na jednom mestu, ko će ga znati? Elem, ljudi su sposobni da vas maksimalno izvređaju iako ste skoro duplo stariji od njih, bez imalo stida, a i bez ikakvog razloga. Svi su hrabri jer ne gledaju osobu oči u oči, a Internet pruža veliku dozu izolovanosti koju MMO igrači oberučke prihvataju. Isto kao što će vam neko nešto lakše saopštiti preko SMS-a nego licem u lice, tako će vas i neki dvanaestogodišnjak (ili ne daj Bože – dvanaestogodišnjakinja) potpuno opušteno ispsovati samo zato što ste se sa njim/njom našalili.

Meni je drago kada vidim nekog lika sa nick-om “taj-i-taj-of-Serbia“ ili “taj-i-taj-Srbin“. Uvek se nasmešim i pitam ga (kao, pravim se naivan) da li je iz Srbije. Redovno popričamo, a većinu i dodam u listu prijatelja, pomognem im oko questa/misije ili im dam neki savet. Sa jednim likom (iz Novog Sada je, čini mi se) sam se “upoznao“ tako što je prodavao crnu boju za oklop i onako, sav naivan, puštao druge da mu predlože cenu, jer on nije bio siguran za koliko bi mogao da je proda. Lepo sam mu objasnio kako se kreću cifre, a on mi se požalio da ga je neko prevario i uzeo mu jednu “kofu“ po 10 puta nižoj ceni. Od tada smo se čuli nekoliko puta i igrali zajedno kada je nekom od nas dvojice bila potrebna pomoć.

Pre par dana sam “upoznao“ nekog dečka, osnovca iz Beograda. Lepo smo se ispričali, razmenili mišljenja i podelili iskustva iz igre. Sa njegovim drugom, međutim, nisam mogao da uspostavim tako lepu komunikaciju. Hteo sam da ga malo zezam (jer nije znao da ja razumem ono što pričaju u javnom chat-u), pa sam se ubacio usred razgovora sa bezazlenom pošalicom. Odgovor je bio gori od kočijaškog. Samo sam se smejao, onako, od srca, iako sam bio iznenađen reakcijom. Nisam hteo da se bakćem sa njim, niti da mu odgovorim istim tonom. Malo sam ga zezao, ali bez teških reči, dok je on nastavio u istom stilu. Kada sam pitao njegoog druga preko privatnog chat-a zašto je ovaj tako besan, dobio sam vrlo kratak odgovor: “dunno“. Od Srbina. Izem ti jezik, kulturu, inteligenciju, razmišljanje i ponašanje. Smešno je da postoje ljudi, mada su to u ovom slučaju deca, koja misle da su “iznad“ nekoga, ako imaju od njega lepši (virtuelni) oklop i lepršaviji (takođe virtuelni) ogrtač. Još mi je zanimljivije kad mi neko kaže da sam n00b samo da bi me uvredio. Bolje biti n00b/newbie nego glup i nevaspitan.

Šta da se radi?

Da sam znao da će toliko da me oderu zbog običnog slušanja nastave na engleskom jeziku ne bih se za njega ni prijavio. Sramota. Postojao je probni period od dve nedelje u toku kojeg su ljudi mogli da se odluče da li žele da nastave sa pohađanjem tih časova ili će da se vrate na standardne. Navedeno je da se od nas očekuje određena novčana nadoknada i to ‘’simbolična“. O tačnom iznosu nije znao niko ništa, sve do prošle nedelje kada je probni period poodavno istekao tako da nazad – ne postoji. Razumem činjenicu da ti ljudi (profesor i asistenti) odvajaju od svog slobodnog vremena zbog te nastave (ne znam koliko bi ljudi ostajalo dva sata duže na poslu i to od osam do deset sati uveče, a da radi bez nadoknade, kako nam je rečeno) – iz čistog entuzijazma. Ne razumem samo čemu onda bilo kakvo plaćanje? Za dodatnu struju koju potrošimo korišćenjem računara, projektora i neonki u učionicama? Isto tako mi je jasno da idem na buržujski fakultet gde je školarina preko sto hiljada i da je njima pojam ‘’simbolične“ cifre malo poremećen u odnosu na ostatak normalnog sveta, ali ne razumem činjenicu da je plaćanje obavezno za one koji studiraju na budžetu, dok je samofinansirajućim studentima to “uračunato u školarinu“. Što i meni država nije uračunala taj trošak? Onome ko je u stanju da izdvoji 110-120 hiljada da bi se školovao (ne ulazim u to čiji je to novac, a sigurno ima i onih koji su jedva skrpili toliki iznos da bi upisali studije) je sigurno simbolično da se “odreši“ za još nekoliko hiljada. Meni nije. Fakultet sam upisao sa ciljem da ne plaćam školarinu, jer onda ne bih ni mogao da studiram i svaki dodatni trošak je… pa, nepotrebni višak.

Da se razumemo, četiri hiljade dinara je nekome sigurno sića. Neko dobija toliki (nedeljni) džeparac, a lično poznajem ljude koji potroše toliko (pa i više) na jednonoćno bančenje po splavovima/kafićima. Jednostavno mi nije jasno to razgraničavanje. Kažu: “Savet je doneo takvu odluku, a da li je loša ili ne… šta da se radi?“ Ništa, neću ništa da radim. Platio sam harač, evo mi je priznanica u džepu od jakne. Ispresavijana četiri puta, zavrnutih krajeva, gotovo zgužvana. Što reče jedan kolega, trebalo je u polju za valutu staviti ‘’simbolično“ a ne “din“ i platiti šipak. Toliko o jednakom pravu na školovanje.

Dva i jedan su četiri

Živ sam.

A sad, posle ovako rečitog, inspirativnog i srceparajućeg uvoda, mogu slobodno da nastavim sa daljim pisanjem kao da sam sve vreme bio tu poslednjih nedelju dana. I bio sam tu, što jes’ jes’, samo što nisam ništa pisao, a što kaže jedna vrlo zanimljiva žena (nemam blage veze kako se zove): “Ako nisi na Internetu, ti (u poslovnom svetu) ni ne postojiš“. Ovo se, normalno, može primeniti i u primeru ljudi koji me znaju samo kroz komunikaciju koju ostvarujemo preko neta. Zaista, ako imam samo nečiji msn/gmail/facebok kontakt (ili se znamo preko bloga/foruma) i jedno od nas dvoje prestane da se pojavljuje na mreži – ovaj drugi (ili druga) prestaje da postoji, u smislu da nema direktnog načina na koji sa tom osobom možeš da stupiš u kontakt. Eto vam jednog pitanja za razmišljanje.

Drugo pitanje za razmišljanje kaže sledeće (nema veze sa Kameničkim parkom, majke mi :)). Pre par sati sam se vratio iz grada gde sam se video sa čovekom kojeg znam preko foruma i chat-a (mLogo je stidljiv pa neću da mu otkrivam ime, javiće se i sam :P). Popili smo piće (“dugovao“ mi je pivo jer sam mu pre nekog vremena učinio uslugu, ili bolje reći uslugicu) i pričali nekih dobrih 1,5 – 2 sata. Zanimljiv čovek (sigurno ne bih pio piće i pričao sa njim da nije zanimljiv, je li), a ono što je još zanimljivije je da smo tek po rastanku došli do konstatacije da smo, mo’š misliti, komšije. Znaš čoveka (uslovno rečeno), pričaš sa njim preko chat-a, a ne znaš da on sedi 300-400 metara dalje od tebe i kucka ti odgovor na tastaturi. Mislite o tome.

Za kraj ide jedna šifrovana poruka koja je potpuno nebitna za sve vas koji ovo čitate osim ako imate procesor koji radi na manje od 100 MHz i grafičku sa 2 MB memorije:

Cevi uklonjene. Obala čista. Nastavi sa kopanjem (i javi kad završiš :P).