Ćnivo gurtjo

Prvi put u životu napravih voćni jogurt i pravo da kažem, nije što sam ga ja pravio, ali je mnogo dobro ispao. Originalni recept koji sam preuzeo od Drvenog Advokata se može pogledati ovde.

Svaki put kad nešto pravim ja se skroz pogubim kad ne piše šta tačno treba u milimetar da se doda. Mada, u suštini je stvar vrlo prosta za napraviti tako da ne može baš ni da se pogreši. Elem, sledi moja proširena verzija (neću prepisivati recept nego ću samo da dodam šta sam ja drugačije uradio).

Pre svega, trebala mi je poslastica koja će odmah da se smaže tako da sam napravio pola mere. Znači, 1 puding od vanile umesto 2 pudinga, 4 dl vode umesto 8 itd. Od voća sam koristio banane (2 komada). Dodavanje jogurta je bilo odokativno i ni sada ne znam koliko sam sipao. To je problem sa receptima, to znanje koje onaj ko daje recept podrazumeva, a koje novajlije može da zbuni. No, kao što rekoh, mogućnost za grešku je vrlo mala (ne sprema se boranija ili tako nešto) jer se lepo vidi kad je dosta jogurta. Što se tiče šećera stavio sam 5 supenih kašika, a i banane su prilično slatke tako da je jogurtova kiselkastost efikasno neutralisana. Na kraju sam ubacio u činiju sa porcijom i nekoliko pettit beurre keksova sa strane (kad idu uz puding što ne bi i uz ovo).

Pola mere daje dovoljno voćnog jogurta za tri više nego pristojne porcije što je meni i burazeru savršeno odgovaralo. Vrlo lepa (i jeftina) poslastica za ove vrele dane. Kome se sviđa nek navali.

Restrikcije

Pre sat vremena sam se vratio od doktora. Zapičio sam u devet (da, baš sam poranio), naravno – opet sam zabio pauzu, a i doktorka je bila u obilasku pacijenata tako da sam se debelo načekao (mada sam došao prvi). Elem, kardiologija je u pitanju (iliti doktor za čuku). Prošle godine mi je doktorka u srednjoj utvrdila da imam šum na srcu, ništa ozbiljno, ali moram da idem na godišnje kontrole. Kada sam konačno došao na red uradili su mi EKG, zakazali holter EKG za jun (celodnevno praćenje rada srca). Onda me je ispitala svašta za njihov neki zapisnik: da li pušim, pijem, da li sam lečen od neke teške bolesti, uzimam li hašiš ili marihuanu i slične gluposti. Izgrdila me je što nisam pio neki lek, propanol se valjda zove, koji mi je prepisao internista u srednjoj. Prepisala mi je da pijem tablete magnezijuma i koenzim Q 10. Prošle godine sam imao i neki problem sa stomakom, blaži oblik gastritisa. Opet ništa strašno, nekoliko dana sam imao blage bolove i od tada ništa. Ova sad to videla i dala mi neku dijetu. Što je najbolje ništa mi nije ni rekla. Ja dolazim do sestre da mi sredi dokumentaciju, ona mi pruža neki list i kaže: “Evo Vam dijeta“. Ja je pitam kakva dijeta, a ona kaže: “Pa piše lepo ovde – dijeta na ruke“’. Ako se budem pridržavao ovoga mislim da ću da smršam k’o zmaj (mada to nije dijeta, to je samo pravilan režim ishrane kaže sestra… ma da). Evo čime smem a čime ne smem da se hranim.

DORUČAK: integralna kifla, đevrek, musli pahulje, jogurt (1% masti), suhomesnati proizvodi (pileća prsa, ćureća prsa, pileće viršle), mladi nemasni sir, 2 belanca nedeljno.

UŽINA: voće koje prija pacijentu (to sam ja, je li).

RUČAK: supa, čorba, bareno povrće, bareno meso (belo pileće i ćureće, teletina, riba 2-3 puta nedeljno), sve to dolazi u obzir dinstano na maslinovom ili suncokretovom ulju sa teflona i roštilja.

UŽINA: kompot, čaj, plazma keks, pettit beure keks, dvopek, musli pahulje, jogurt.

VEČERA: bareno meso, povrće, mladi nemasni sir.

ZABRANJENO: prženo, pečeno, pohovano, masno, ljuto, začinjeno, papreno, kafa, cigarete, alkohol (šmrc), gazirana pića, mentol bombone, žvake (šmrc), slatkiši (ovde sam već puk’o dok sam čitao :D), grickalice, fast-food.

DOZVOLJENO: bistri sokovi (kupina, malina, borovnica), štangla čokolade za kuvanje dnevno, sušeno voće (osim koštunjavog).

Ako nekome treba dijeta, nek’ se slobodno posluži. Išao sam da uzmem i te tablete, poneo 1 000 dinara. Pitam apotekarku koliko to košta. Magnezijum 700, Q 10 od domaćeg proizvođača 1 200, od stranog 2 400. Hvala lepo i doviđenja.

Prodavac i ja

Izlazim iz pekare noseći dve rolnice sa sirom. Jednu izvadim iz plastične kese i krenem da jedem onako usput, a drugu zamotam i stavim u ranac. Opet suvo, a baš sam gladan. Muljam pecivo po ustima i gutam. Jedva silazi niz grlo. Svratim do trafike u blizini autobuske stanice da kupim nešto za piće. Ako već ne mogu da nosim jogurt dok šipčim ka fakultetu, flašicu sa vodom ili sokom valjda mogu.

- Dobro jutro.

- Dobro jutro, otpozdravi mi mladić koji radi na kiosku, nešto stariji od mene.

- Prodaješ li nešto za piće? – pitam ga pošto sam prethodno zamotao ostatak rolnice i strpao ga u džep.

- Samo Koka Kola, kaže mi i slegne ramenima.

- Pfff, ‘ajde, daj jednu, odgovaram.

Sagne se da dohvati jednu flašicu, naglo se uspravi i pita me: Običnu ili Zero?

- Ma daj tu običnu. Bez šećera ne valja, kažem mu i nasmejem se.

- Ma ne valja ni jedna ni druga, kaže mi i dodaje mi flašicu.

- I to što kažeš…

Život je pekara? (fb)

Nedavno sam došao do zaključka da se sve više hranim u pekari. Minimum dva obroka nedeljno čini suvo pecivo, a ponekad i 4,5,6… Ne znam kako mi se do sada nije smučilo. Jednom mi je neka doktorka rekla da je bolje da, ako već jedem pecivo, ne jedem tako na suvo, nego da kupim jogurt. No, s obzirom na to da ja uglavnom jedem pecivo iz pekare ujutro, na putu do fakulteta, teško da mogu da nosim u jednoj ruci paštetu sa sirom, a u drugoj čašu jogurta i da špartam ka stanici. I, šta bi mi ta doktorka rekla danas, kada je svet, a ne samo Beograd preplavljen potrebom za brzom hranom koja nam sve više ulazi pod kožu kao neophodnost koju je nemoguće izbeći ma koliko se čovek trudio i prezirao takav način ishrane? Život je pekara?

Mini-đubre (fb)

Tamo nisam napomenuo, ali ovde ću to učiniti. Priča je istinita i sve se dogodilo apsolutno onako kako piše. Priča kaže sledeće.

Bio sam jutros nešto do poliklinike. Naravno, zabo sam baš trenutak kada je bila pauza tako da sam ostavio indeks i izašao da doručkujem. Odlučim da odem do Klasa kod srednje, nije daleko – ni pet minuta od poliklinike. Nisam dugo jeo mini-pice, pa rekoh sebi hajde, da se prisetim malo kako je to bilo u srednjoj.

Kad ono, ni mini-pice nisu više ono što su nekada bile. Pojedinačne pice su toliko smanjene da ono nije ni za zub. Više nisu okrugle, sada su kao neki nepravilni osmougao, i to bukvalno, pošto su toliko tanke da su gotovo u dve dimenzije. Deblji je flis papir od onog đubreta. Više ni ne liče na minijaturnu picu, gornja površina je crvena (to je kao kečap), ima i nešto žuto (to je kao sir), a šunke ni od korova! Pojeo sam 160 grama za osamdeset dinara i baš se usrećio. Da ne spominjem nekog matorog koji mi je upao u red da bi kupio pola hleba.

-Ali ja sam došao pre gospodina!
-Ne znam ja dečko, ja samo vidim da gospodin stoji bliže kasi nego Vi. Nisam bila tu, otkud ja da znam da niste vi njemu uzeli mesto?
-A otkud ja da znam da ste Vi normalni?
-Molim?
-Dajte mi mini-pice za osamdeset dinara. :D