MMORPG i njegov društveni aspekt

Čovek je socijalno biće, ili makar većina ljudi jeste.  Tokom života teži da bude u kontaktu sa drugima, da komunicira i ostvaruje fizički, vizuelni ili neki drugi kontakt, u skladu sa situacijom. Povežemo li ovo sa industrijom igara koja danas zarađuje neviđeno veliki novac dobijamo proizvod sa potencijalom da se na njega navuče pozamašan broj ljudi – MMO(RP)G.

Massive Multyplayer Online (Role Playing) Games je sintagma za grupaciju igara koja se zasniva na masovnom igranju neke igre preko Interneta, a sve to zajedno sa drugim ljudima. Ima ih raznih, da ne navodim sve koje su trenutno aktuelne, ali sve imaju zajedničku jednu stvar – zarazne su do zla Boga.

MMO koncept na polju kvaliteta računarske igre uvodi neke nove stvari, dok zauzvrat obogaljuje igračko iskustvo sa neke druge strane. Igrač ima priliku da se upusti u avanturu u kojoj učestvuje sa drugim (živim) ljudima, umesto sa računarski vođenim saputnicima, dok biva upleten u priču koja ima rupa koliko i prosečan švajcarski sir, zbog nemogućnosti povezivanja kohezivne (i dovoljno imerzivne) celine kada tvorac igre ne zna gde se igač u datom trenutku “nalazi“ u igri. Uz to se javlja i veštačko proširivanje sadržajem koji je dosadan i bespotreban, a koji je implementiran samo da bi se ionako klimava priča rastegla do granica pucanja. Smarajuće detalje vezane za dosadu zvanu farm/grind neću spominjati zbog ljudi koji nisu toliko upućeni u materiju.

Međutim, pored svih (ne)nabrojanih mana, MMO čoveku otvara jednu stranicu koja u knjizi običnog singleplayer “gejminga“ ne postoji, a to je kooperacija. Osećaj preživljavanja i proživljavanja momenata iz igre zajedno sa drugim ljudima, borba, radost, bes, tuga i euforija po uspešno završenom poglavlju priče – sve su to stvari koje SP (singleplayer) igrač sebično zadržava za sebe. Ceo uspeh ostaje usidren unutar četiri zida njegove sobe, sve zasluge pripadaju samo njemu i nakon što je uništena i poslednja karakondžula/vojnik/tenk/supersonični svemirski brod on jedini biva proglašen generalom. MMO se, naspram toga, zasniva na kolektivu – mašineriji koja radi zajedno i svojim akcijama utiče na sve svoje članove. Igrači se pomažu i međusobno dopunjuju – svako ima svoju ulogu u timu i jedinstven osećaj da doprinosi nečemu. Naravno, MMO igre je moguće do neke mere igrati kao da su SP, ali onda cela priča gubi svoju draž.

Nakon 6 meseci igranja Guild Warsa sam došao u jednu zanimljivu situaciju, čak i pre nego što sam odlučio da prestanem da se igram. Naime, u tom periodu sam paralelno prelazio i druge igre različitih žanrova – RPG, simulacije vožnje,  FPS, RTS, sportske simulacije… Ni na jednoj se nisam zadržao duže od nedelju dana. Nakon toliko vremena (što u MMO svetu i nije posebno mnogo) sam došao u fazu da sam se toliko privikao na dobrobiti zajedničkog igranja da su mi svi ostali pristupi virtuelnoj zabavi bili (nesvesno) odbojni. Uradio bih par kvestova, odvozao nekoliko vožnji, otpikao dve-tri utakmice i uvek na kraju dolazio do zaključka da mi nešto nedostaje. Onda bih uključio GW klijent i ciklus bi se nastavio dok ne izađe neka SP igra koja bi mi ponovo privukla pažnju.

Gledano iz sadašnje perspektive – GW (kao i njemu slične igre) nema nikakvu prednost u odnosu na običan RPG, osim mogućnosti igranja i komunikacije sa drugim ljudima. Bez obzira na to, taj faktor je očigledno veoma bitan. Sagledam li ga kroz prizmu Internet anonimnosti i mogućnosti da se neko pravi baja u virtuelnom svetu ako u stvarnom već ne može – shvatam da Blizzard sa svojim World of Warcraft-om ne zgrće toliku kintu za džabe. Svaka roba nađe svog kupca, to je sigurno, ali MMO je MMO i ma koliko ja u ovom i prethodnom tekstu o igrama kukao koliko sam vremena potrošio na njega, bili su to zanimljivi trenuci koje sam na drugačiji način iskusio u odnosu na “obične“ igre koje nemaju taj faktor kolektivne svesti i funkcionisanja u timu. Čak i kad tako postavim stvari, moram da kažem – bilo, ne ponovilo se. :)

Brain reboot

Kažu ljudi da u životu sve treba raditi sa merom – ni premalo, ni previše. Ja nisam takav i često preterujem, pogotovo ako se radi o nečemu u čemu uživam. Neki bi rekli da je to hedonizam. Ja msilim da je to debilitet – nemogućnost da samom sebi kažeš kada je kraj.

Šta se dešava kada jednom, konačno, shvatiš da je dosta, ali i da je previše vode proteklo ispod mosta za to vreme? Gotovo ništa. Život ide dalje uprkos svemu, pružajući ti prst koji se može tumačiti i kao ruganje i kao slamka (ne nužnog) spasa. Minutara na časovniku bezglavo juri ne obazirući se na trome poglede koje na nju čovek baca. Svet se, hvala Bogu, ipak vrti samo oko Čak Norisa, tako da pojedincu ne ostaje ništa drugo nego da uhvati priključak. I da u međuvremenu u korenu saseče neke stvari, jer kad već ne zna da se ograniči mentalno onda mora fizički.

Add/remove programs lista mog računara je juče skraćena za nekoliko višegigabajtnih stavki. Kompjuterske igre su zanimacija koja me je previše puta stavila u nezgodnu situaciju. Igram se od 1999. godine kada sam dobio prvi PC i od tada sam predrndao puno naslova. Bilo je onih koji se mogu porediti sa umetničkim delima, a igrao sam i potpune krševe kojima sam razbijao dokolicu uzrokovanu sušom boljih igara. Podvučem li crtu, dobijam deset godina tokom kojih sam poprilično vremena potrošio na nešto od čega nemam praktično nikakvu korist. Interaktivna zabava je ok, ali su isto tako ok i razgovor (uživo) sa ljudima koje ne viđaš tako često, šetnja gradom, čitanje knjige, seks i sve one stvari koje takođe uzrokuju lučenje endorfina i adrenalina, a ne zahtevaju višečasovno zveranje u četvrtastu ploču.

Juče sam prvi put posle ne znam ni sam koliko vremena (u pitanju su godine) napisao nešto za svoju dušu, ali ne kuckajući na tastaturi nego zapravo pišući na papiru, grafitnom olovkom. Lep osećaj, majka mu stara. Prekucavanje teksta na računar oduzima dodatno vreme, ali mislim da je vredelo. Ne samo da sam zadovoljan krajnjim proizvodom (makar za sada), nego se i dobro osećam što sam konačno uopšte nešto napisao. Skoro da sam zaboravio onaj osećaj kada se bujica reči sliva grafitnom rekom u papirno more, kada pišem sve brže i brže kako mi neka misao ne bi promakla. Ranko bi ovo, kao u već nekoliko slučajeva, nazvao “povraćanjem“, ali mu opet ne bih zamerio.

Naredni period će mi biti vrlo čudan, s obzirom na to da sam sebi iz dnevnog rasporeda izbacio neke stvari koje su mi oduzimale dosta vremena. Neki od vas su sigurno primetili i da me više nema tako četo na chat-u kao nekada. To je jedna od stavki za koju pretpostavljam da će takva i ostati do daljnjeg, a oni kojima sam potreban znaju gde mogu da me nađu i bez toga. Imate moje mejlove, znate forume koje posećujem, svi imate pristup ovom blogu (čim ovo čitate :)), a ako i to zakaže – znate moj broj mobilnog (a neki čak i fiksnog :P) telefona. Ide lepo vreme, tako da znate šta vam je činiti.

Prešao Prophecies (ili makar kampanju)

Put je bio dug, iskušenja velika, ali svetska ravnoteža je opet uspostavljena (malo sutra, inače se ne bi ni pojavili novi nastavci). Prešao sam kampanju u Guild Wars: Prophecies. :) Do pre par dana nisam ni znao da sam već pri kraju. Dobro, znao sam da sam blizu, ali ne i da imam još samo dve misije. Jutros sam seo sa namerom da i njih pređem, budući da sam nabavio poslednji armor, infuse-ova ga, nabacio rune koje sam tražio, uradio tridesetoatributne kvestove i pronašao elitne skill-ove koje sam tražio za vatrenog elementalistu. Poslednjih dana (poslednjih u smislu prelaženja kampanje) mi je dosta pomogao Zorx, jedan od SK forumaša kojeg sam preko tamošnje teme i sreo u igri. Dao mi je nekoliko korisnih stvarčica, udelio pregršt korisnih saveta i objasnio mi neke stvari koje do tada nisam znao. Pomogao mi je da zaradim neku kintu i svašta još, da ne nabrajam sad. Uglavnom: Zoki, hvala još jednom. :)

Ovo iznad je shot iz (pret)poslednjeg cinematic-a. Krilati stvor je patosiran, a hrabra družina sastavljena od (uglavnom) slučajnih saboraca ga okružuje diveći se svom umetničkom radu. Da Maladictova radost bude još veća, autor ovog teksta je bio vođa grupe (i to kakav, morali su njega da vode :D) te stoga na fotkici stoji u sredini malo ispred svih ostalih, šepureći se u svojoj narandžasto dekorisanoj odeždi. :) Zorx, koji je nesebično pružio svoju pomoć u okončanju ove epske sage stoji dva mesta ulevo (lik u crnom, između tigra i ratnika u crvenom oklopu… pored ovakvog opisa ne može čovek da ga omaši xD).

Nakon dobre borbe ide i dobra fešta. :) Bejaše tu i neki vatromet i najamnici koji blebeću i zeleno oružje po izboru na poklon. Zadržao sam se malo duže od ostalih, koji su odmah zapalili napolje, kako bih uslikao par shotova i osetio malo atmosferu (prvog prelaska). Kasnije mi je Zorx objasnio par stvari vezanih za pvp i to je to. Idem sad opet “unutra“, ostalo mi je još 0,7 % mape koje treba otkriti do 60 posto. :)

PES 2009

Testiram novi PES već nekoliko dana. Razvaljujem tastaturu, kao i obično, jer mi ne pada na pamet da koristim joypad za igranje. Niti sam navikao, niti mi je igranje na plastičnom prcvoljku uopšte prirodno, makar ne za fudbal. Kod drugih igara za konzole rado se odričem tastature, ali samo ako uopšte ni ne igram na kompjuteru. :P

Elem, da se vratim na PES. Prvi utisak, kao i uvek je: meniji su težak shit. Opet šarenilo, piskavi tonovi kod skrolovanja i selektovanja opcija. Na pozadinsku muziku ni ne obraćam pažnju jer je svaki put isključim zato što mi se u pozadini vrti play lista. Tupavog komentatora koji (opet) kritičnom situacijom smatra uspešan pas na polovini terena takođe ne slušam, iz istog razloga. Druga stvar koja smara je što je pc verzija port sa X360, tako da su meniji za podešavanje kontrola (opet) prilagđeni za tu konzolu. Nije problem namestiti tastere, ali je više glupo gledati kako se šareni tasteri sa XBoX kontrolera smeškaju u podešavanjima.

Izbor timova je suva klasika koju Konami fura već Bog-te-pita-od-kada: opet nema licenci za većinu timova. Dresovi su praktično isti, imena igrača su tu, ali nije to to. Jeste, uvek su tu modovi, ali je i dalje živa smaračina. Sama igra nije puno promenjena u odnosu na prethodno izdanje. Grafika je doterana (i bolje optimizovana), dodat je (ili bolje reći ukraden) novi mod igranja (Become a legend) u kojem gradite karijeru vodeći samo jednog igrača “od nule do zvezda“. Odigrao sam svega nekoliko utakmica u njemu i, iako sam bio pomalo ljubomoran što je FIFA prva uvela taj mod, moram priznati da je on prilično dosadan. Jeste, unosi određene novitete u pogledu igre bacajući potpuno drugačiju perspektivu na pozicioniranje na terenu, ofsajde, ubacivanje u prostor i slično, ali ne nudi ništa više od toga. Osim ako ste freak koji baš-baš želi da vodi samog sebe u virtuelnoj fudbalerskoj karijeri. Fizika je malo drugačija, ubačeni su neki dodatni potezi za određene igrače, solo prodori su u nekim slučajevima sankcionisani, dok i dalje postoje igrači koji su gotovo nezaustavljivi (Ibrahimović, Tores, Ronaldinjo, Suazo…). Čini mi se da je i šut izvan 16 metara podosta osakaćen. Primera radi, u prethodnom delu je bilo moguće dati nekoliko golova sa te udaljenosti na istoj utakmici, dok mi sada takav šut prolazi tek jednom u 2-3 meča. mada, moguće je da još uvek nisam pravilno podesio svoje “nišanske sprave“. :) Golmani su i dalje tupi kao i pre. Primetno je da manje šalju loptu protivniku “u noge“, ali se i dalje besmisleno gube u situacijama kada su sami pored lopte. Uopšteno, kao da AI saigrača nije ni malo popravljen.

Sve u svemu – PES. Naveo sam dosta negativnih stvari, ali je suština franšize i dalje tu. Nova inkarnacija Konamijevog fudbala ne donosi praktično ništa novo, ali su sve one stvari koje su me ranije terale da odigram još poneku partiju (naravno – sa društvom, a ne protiv tupavog kompjuterski vođenog protivnika) još uvek tu. Čini se, nažalost, da i Japanci počinju da furaju izbacivanje novih nastavaka čije se novine svode na unapređenu grafiku, drugačije menije i zvučnu podlogu uz dodatih par zezalica koje nemaju nikakav uticaj na samu igru. Tužno i neinventivno (njihovo poslovanje, ne igra :P).

Dunno

Ipak ima papana u Guild Wars-u. Nije da sam mislio da ih nema, samo ih nisam tako puno sretao do pre par dana. Bližim se kraju igre, pa valjda ima više ljudi koncentrisanih na jednom mestu, ko će ga znati? Elem, ljudi su sposobni da vas maksimalno izvređaju iako ste skoro duplo stariji od njih, bez imalo stida, a i bez ikakvog razloga. Svi su hrabri jer ne gledaju osobu oči u oči, a Internet pruža veliku dozu izolovanosti koju MMO igrači oberučke prihvataju. Isto kao što će vam neko nešto lakše saopštiti preko SMS-a nego licem u lice, tako će vas i neki dvanaestogodišnjak (ili ne daj Bože – dvanaestogodišnjakinja) potpuno opušteno ispsovati samo zato što ste se sa njim/njom našalili.

Meni je drago kada vidim nekog lika sa nick-om “taj-i-taj-of-Serbia“ ili “taj-i-taj-Srbin“. Uvek se nasmešim i pitam ga (kao, pravim se naivan) da li je iz Srbije. Redovno popričamo, a većinu i dodam u listu prijatelja, pomognem im oko questa/misije ili im dam neki savet. Sa jednim likom (iz Novog Sada je, čini mi se) sam se “upoznao“ tako što je prodavao crnu boju za oklop i onako, sav naivan, puštao druge da mu predlože cenu, jer on nije bio siguran za koliko bi mogao da je proda. Lepo sam mu objasnio kako se kreću cifre, a on mi se požalio da ga je neko prevario i uzeo mu jednu “kofu“ po 10 puta nižoj ceni. Od tada smo se čuli nekoliko puta i igrali zajedno kada je nekom od nas dvojice bila potrebna pomoć.

Pre par dana sam “upoznao“ nekog dečka, osnovca iz Beograda. Lepo smo se ispričali, razmenili mišljenja i podelili iskustva iz igre. Sa njegovim drugom, međutim, nisam mogao da uspostavim tako lepu komunikaciju. Hteo sam da ga malo zezam (jer nije znao da ja razumem ono što pričaju u javnom chat-u), pa sam se ubacio usred razgovora sa bezazlenom pošalicom. Odgovor je bio gori od kočijaškog. Samo sam se smejao, onako, od srca, iako sam bio iznenađen reakcijom. Nisam hteo da se bakćem sa njim, niti da mu odgovorim istim tonom. Malo sam ga zezao, ali bez teških reči, dok je on nastavio u istom stilu. Kada sam pitao njegoog druga preko privatnog chat-a zašto je ovaj tako besan, dobio sam vrlo kratak odgovor: “dunno“. Od Srbina. Izem ti jezik, kulturu, inteligenciju, razmišljanje i ponašanje. Smešno je da postoje ljudi, mada su to u ovom slučaju deca, koja misle da su “iznad“ nekoga, ako imaju od njega lepši (virtuelni) oklop i lepršaviji (takođe virtuelni) ogrtač. Još mi je zanimljivije kad mi neko kaže da sam n00b samo da bi me uvredio. Bolje biti n00b/newbie nego glup i nevaspitan.

Kult: Heretic Kingdoms

Religija. U isto vreme i majka i dželat, i nada i poraz. Vera da postoji bolje sutra i tužna činjenica da se za njega moramo sami izboriti. Bilo da verujete u Boga ili ne, sigurno ste se nekada zapitali kako bi izgledao svet bez religije? Da li bi se ljudi ponašali drugačije, racionalnije i milosrdnije? Da li bi verske ratove zamenilo nešto drugo? Da li bi postojalo nešto u šta bi svi ljudi verovali, a da to nije neki oblik religije? Čak i da se ovo niste nikada zapitali, deo odgovora možete pronaći u igri Kult: Heretic Kingdoms. Istina, radnja se ne odvija u naše doba, nema korporacija, autoputeva i hakerskih ratova, ali su zato tu čarobnjaci, kripte, duhovi, zakopana blaga i demonske kapije. Ukratko, okruženje dostojno svakog RP gamera.

Kult nas smešta u posve neobičan svet u kojem je religija gotovo potpuno iskorenjena. Ponegde postoje sporadični kultovi koji pokušavaju da opstanu pod blatnjavim đonom Inkvizicije, ali se oni brzo gase zahvaljujući njenim brzim i efikasnim akcijama. Jedan od tlačitelja ubogih vernika koji pokušavaju da se izbore za svoju nasušnu molitvu ste i vi: lepojka zanosnih oblina sa mačem u jednoj i magičnim štapom u drugoj ruci. I naravno, sa (opravdanim) manjkom odeće.

Na početku treba reći da je Kult, iako se može nazvati RPG-om, vrlo uprošćen i da ne treba očekivati kreiranje lika u rangu jednog Neverwinter Nights-a, ili bilo kog drugog punokrvnog RP naslova. Vaš pulen je “ograničen“ na ženski pol – vitku i jedru mačkicu kojoj je suđeno da se sa protivnicima vitla obučena u ruho dualne klase koja predstavlja kombinaciju ratnika i maga. Možete joj promeniti boju kose, tip frizure, prvobitnu odeću koju će nositi dok joj ne nabacite neko perje sa malo više čelika i malo manje dekoltea. Zatim sledi “krštenje“ u vidu upisivanja imena i raspoređivanje iskustvenih poena. Ako vas prvobitna opaska o uprošćenosti Kulta nije posebno pogodila, onda će to sigurno uraditi saznanje da postoje samo četiri karakteristike koje ćete kroz igru moći da unapređuejte: borba “prsa u prsa“, borba na daljinu, rukovanje magijom i brzina kojom napadate. Nema snage, agilnosti, mudrosti i inteligencije, nijansi i kalkulacija; u Jeretičkim kraljevstvima ili znate da se borite ili znate da umirete, između ne postoji.

Kada razdelite iskustvene poene dobićete i opciju da odaberete dva Attunement-a koji predstavljaju nešto nalik na feat-ove u “klasičnim“ RPG-ovima. Prvobitno možete izabrati samo dva, ali ćete tokom igre otključati čitavu pregršt drugih. Uz to, zanimljiv je i način na koji dobijate Attnunement-e; da biste otključali novu sposobnost morate biti “u skladu“ sa opremom koju nosite, bilo da je u pitanju oklop, magični štap, sekira ili prsten. Čak i nošenje običnih čizmi vam može doneti novi Attunement! Što je najbolje, različiti komadi opreme (čak i u okviru iste vrste) donose sa sobom različite sposobnosti koje se mogu aktivirati tek pod određenim uslovima. Na primer, da biste na maču otključali Attunement koji daje veći napad protiv životinja morate tim mačem da pobijete pozamašan broj divljih živuljki. Kasnije možete zameniti taj mač nekim drugim oružjem, ali će vaša nova sposobnost ostati aktivna ako zadovoljite određeni uslov. Recimo, da biste dobili za pedeset posto veći magijski napad ne smete nositi nikakav oklop.

Kroz igru ćete napredovati kao svojevrsni mutant: kombinacija ratnika i maga koja je već pomenuta. Na samom početku birate koji će biti vaš primarni element (voda, vatra, zemlja ili vazduh) pomoću kojeg ćete bacati manje ili više smrtonosne čini. Koji god da odaberete imaćete na raspolaganju samo po četiri magije koje otključavate na isti način kao i Attunement-e (jer one zapravo to i jesu). Treba pomenuti i Dreamworld, paralelni svet u kojem obitavaju duhovi, demoni i slične beštije, ali koji je nevidljiv za one koji nemaju poseban, čarobnjački dar. U njemu ćete dobijati i rešavati neke od (uglavnom) zanimljivih zadataka. Pored toga, bića koja se u njemu javljaju nakon smrti ostavljaju za sobom esenciju koju vaša heroina koristi za povećavanje broja Attunement-a koji mogu u isto vreme biti aktivni. Na prvi pogled, koncept Dreamworld-a je odličan: paralelni svet u kojem se javlja sve ono što je u ‘’stvarnom“ svetu umrlo. Međutim, prelaženjem igre ćete brzo uvideti da ova vrlo lepa ideja nije u potpunosti iskorišćena. Sve zanimljivo što se može videti u Svetu Snova ćete zapaziti u prvih nekoliko sati – sve ostalo je (makar što se njega tiče) ponavljanje, ponavljanje, ponavljanje…

Priča je zanimljiva, u pojedinim trenucima čak – intrigantna. Nema previše obrta, nije nepredvidiva, a sasvim sigurno nema ni trenutaka u kojima ćete biti zapanjeni razvojem situacije. Ne zato što je priča loša (baš naprotiv), već zato što se Kult premalo “trudi“. Dijalozi su stopostotno linearni i veoma retko ćete zapravo moći da vodite normalan razgovor sa nekim NPC-om, a ne samo da klikćete na “continue“ kako bi se svitak priče dalje odvio. Međusekvence su urađene u vidu slideshow-a sa naratorom u pozadini, a definitivno ne pomaže ni činjenica da su svi likovi u igri, pa i vaša junakinja, mutavi.

O grafici neću da pišem, jer pri fiksiranoj rezoluciji od 1024×768 piksela ne izgleda naročito lepo na dvadesetoinčnom wide monitoru, ali ću reći da su lokacije, a i likovi (što posebno važi za neprijatelje) vrlo maštovito i zanimljivo dizajnirani. Zvučna komponenta je jedan od jačih delova igre, uz lepu muziku koja se vrti u pozadini dok paradirate kroz jeretičke gradove, a posebna priča su zvučni efekti, kao što je na primer šljapkanje glavnog lika po blatu ili bat koraka koji odzvanja o zidove podzemne kripte koji doprinose “uplovljavanju“ u atmosferu.

Nažalost, zvuk ne može da izvadi Kult iz zanimljive pozicije u koju je bačen posredstvom ostalih faktora. Po završetku poslednjeg dijaloga ostaje negde, u nekom ćošetu u glavi, utisak da je sve to moglo biti mnogo bolje. Potencijal je tu, ali je svega polovično iskorišćen. Međutim, dok ova činjenica deluje na ublažavanje utiska koji igra ostavlja, ona funkcioniše i u drugom smeru. Iako uprošćen, Kult će vam ponuditi podosta sati dobre zabave upravo zahvaljujući svojoj jednostavnosti. Pronaći ćete malu dozu taktiziranja prilikom razmeštanja Attunement-a, ali se na kraju sve svodi na uperi štapom/mačem/sekirom/lukom u protivnika i šibaj dok ne poljubi patos. Ako igrate kao mag, nećete se zamarati kalupljenjem komboa od 10-15+ magija, ako igrate kao ratnik, bacićete na sebe najjači oklop koji trenutno imate, opremiti se najubojitijim oružjem koje odgovara vašem odabranom magijskom elementu i krenuti u pohod. Kult vam daje dobru zabavu, a ne traži gotovo ništa, osim da se opustite i posvetite mu par dana, a ostalo će doći samo po sebi. Ne očekujte remek delo, ali ga nemojte ni baciti u kantu za otpatke kao što je autor teksta to zamalo uradio pre nekoliko godina.

(((Tekst je napisan za Forum Sveta Kompjutera, tačnije za temu „Test pray“ – čitaoci recenzenti, ali rekoh, što da ga ne objavim i ovde.)))

Go for the eyes, Boo!

“Svaki pravi konzument računarskih igara (narodski rečeno – gejmer) bi trebalo da u svom posedu ima kolekciju suvog zlata igračke industrije u obliku takozvanih “matorih“ RPG-ova koji ili predstavljaju svojevrsne klasike, ili su u najmanju ruku bolji od prosečnog đubreta koje se današnjoj igračkoj populaciji servira“.

Što se mene tiče, nisam neki kolekcionarski tip i izbegavam da nabavljam stvari samo da bih mogao da kažem da ih posedujem. Sa druge strane, Aleksa (po svojim rečima, citiram: car, megaimperator, Joda RP igara, pontifex maximus Baldur’s Gatea, lol :D), se ne slaže sa tom tezom i krenuo je pre par dana u razdvajanje žita od kukolja ne bi li sastavio ultimativnu kolekciju u kojoj će se nalaziti sve sami dragulji: Baldur’s Gate serijal, Icewind Dale serijal, Planescape: Torment, KOTOR 1 i 2, Arcanum, Gothic serijal, Siege of Avalon, Jade Empire, The Summoner, NWN 1 i 2 + ekspanzija, The Witcher itd. Nešto od toga već imam, neke stvari ima on. Deo onoga što nam nedostaje ću skinuti ja, a za ostatak će da iscima svog komšiju/rođaka/zaboravih već, pa ćemo to sve lepo da prerežemo i mirna Bosna. Najveća fora je bilo kukanje za drugim delom KOTOR-a koji ne može nigde da nabavi, a ne seća se da mi ga je pre par godina poklonio i da ga ja još uvek imam.

Guild Wars

Leto zna da umori čoveka. Da ga baci u neku obamrlost zahvaljujući vrućini koja ga prikuje za stan/kuću tokom gotovo čitavog dana. Pokušao sam da nastavim sa pisanjem AAR-a, ali sam došao do blokade, opet. Ne želim da ga otaljam i da ispadne đubre (mada se ni sada ne može reći da ima literarnu vednost, već je samo plod rada jednog zaljubljenika u tematiku). Treba mi par meseci da iskuliram pre nego što ga nastavim i sada je gotovo evidentno da ću zaokružiti (minimum) godinu dana pre nego što ga završim. Brzo, nema šta. Mada, bolje ikad nego nikad, a to vam kaže čovek koji konstantno kasni sa rođendanskim čestitkama.

Zahvaljujući tome što me je Bloodlines smorio, a zapravo me je smorio rad na AAR-u, posebno što niko više ni ne komentariše ništa, a očigledno je da ljudi čitaju svaki novi deo teksta, kupovina Guild Warsa je pomerena za mesec dana ranije i već ga igram nekih 5-6 dana. Poprilično sam se nadrogirao, ako mogu tako da kažem. Nikola mi je pomogao na početku (i još uvek mi pomaže), ubacio me u svoj guild, dao par saveta, korisnih linkova, a ne bi trebalo zaboraviti ni (virtualni) keš, rune, “fizikalisanje“ po nivoima i mini-ljubimca (o kome će biti reči malo kasnije).

Guild Wars počinje uvodnim delom koji se odvija dve godine (ako sam ja lepo skapirao) pre radnje u ostatku igre, takozvanom Pre-Searingu. Igrač je jedan od “čuvenih“ heroja koji ima svoju ulogu u sveopštem ratu koji će nastupiti i taj deo služi za uhodavanje igrača. Klasika. Ređaju se questovi pomoću kojih se igrač uvodi dublje u igračko okruženje, upoznaje sa svetom, mogućnostima koje njegov lik ima na raspolaganju i sl. Podseća malo na WoW jer je priroda šarena, svetlucava i onako, sva happy, makar na početku. Prva razlika koju sam primetio u roku od pet sekundi, zanemarimo li grafiku koja u GW teži realnosti (koliko je to moguće) dok je u WoW cartoon-like, je nepostojanje skoka. Milina Božija. U WoW svi igrači skaču kao neopasuljeni što me je u tih nekoliko sati koliko sam ga igrao neopisivo nerviralo. Ovde toga nema, a i ljudi su ozbiljniji, ili je to moj utisak prouzrokovan mračnijom atmosferom.

Isto tako, uvek se mogu naći ljudi koji su voljni da pomognu u rešavanju questova, makar je to bio slučaj sa mnom, a budući da sam iz uvodnog dela izašao sa povisokim nivoom, takođe sam između svojih zadaaka pomagao drugim igračima. Elementalista (profesija (pandan klasi) koju sam izabrao za svog lika) se ispostavio kao poprilično jak izbor, jer već na samom početku dobija neke poprilično moćne magije zahvaljujući kojima sam pravio trostruko veće napade od ratnika istog nivoa. Nakon saradnje sa drugim igračima bih obično popričao sa njima, a neke sam dodao na spisak prijatelja u igri. Danas sam čak ubacio i jednog lika u naš guild. U pitanju je dečko iz Hrvatske koji nas je već posle par sati napustio. Razlog? Njegov stariji brat ne voli Srbe, a pošto koristi isti nalog za igranje, naredio mu je da napusti guild. Kasnije sam ga pitao koliko imaju godina. Prvi je dvanaestogodišnjak, a drugi je godinu dana stariji. Čuli smo se nekoliko sati posle toga kada mi je rekao da je sada u drugom guildu, ali ovaj put hrvatskom.

Mini-ljubimac sa početka teksta je jedno zanimljivo stvorenjce koje predstavlja repliku nekog ‘’stvarnog“ stvorenja iz igre, ili nekog NPC-a. On trčkara za glavnim likom i zapravo nema klasičnu upotrebnu vrednost već postoji kao jedna zanimljivost. Likovi koji ih imaju ih obično po dolasku u neki od gradova u igri izvade iz prtljaga i puste da se šetkaju okolo dok se oni šepure. I ja to radim u trenucima dokolice, dok tražim ljude koji bi mi pomogli, ili dok tražim one koji su zapeli negde i treba im tuđa pomoć. Danas se pojavio neki lik iz Rusije koji je redom prilazio ljudima koji imaju pet-a i tražio da mu ga prodaju rečima: “Give me pet. I give you 1000 gold“. Još ja nisam ni shvatio šta on hoće jer sam gledao druge stvari kada mi je prišao. Dotrči on do mene i aktivira kupoprodajni prozor. Ja prihvatim poziv za trgovinu i vidim da mi nudi 1000 zlatnika. Pitam ga šta hoće, a on mi ispiše gornji tekst. Nakon što sam mu rekao da nije na prodaju nastavio je da potražuje ljubimca za sebe narednih sat vremena. Inače, moj mini-pet je lav sa šest nogu (kojeg ja zovem prasence), tzv. Temple Guardian.

To su samo neki od utisaka kojih trenutno mogu da se setim. Najjači je sigurno to da uvek ima ljudi koji su spremni da pomognu, čak i u početnim fazama igre gde ih nema baš puno. Čak ima i ljudi koji su prešli igru (imaju likove 20. nivoa) koji su spremni da sa vama pređu neku od početnih misija iako su ih sasvim sigurno prešli pre par godina (što su mi neki od njih i potvrdili). Ima nade za ovaj svet, ili im je možda samo dosadno?

Bloodlines soundtrack

Vampire the Masquerade: Bloodlines ima neviđeno dobar soundtrack. Ili sam ja toliko zaluđen za sve vampirsko da jednostavno ne mogu da mu odolim. Preslušam ga gotovo svakog dana i ne može da mi dosadi, pa da me ubiješ. :D Ima tome već nekih godinu dana, a možda i više. Prestao sam da obraćam pažnju posle nekoliko meseci. Za one koji ne znaju, Bloodlines je akcioni RPG zasnovan na World of Darkness setu pravila za stoni (pen & paper) RPG. Na diskovima na kojima se igra nalazi se lako može pronaći cela muzika iz igre u mp3 formatu. Milina. Kompletan soundtrack je uradio Al Jorgensen iz grupe Ministry, a spisak pesama je sledeći:

• Aerial – „Pound“
• Chiasm – „Isolated“
• Daniel Ash – „Come Alive“
• Darling Violetta – „Smaller God“
• Die My Darling – „Needles Eye“
• Genitortures – „Lecher Bitch“
• Lacuna Coil – „Swamped“
• Ministry – „Bloodlines“
• Tiamat – „Cain“

Meni omiljene su sledeće (a oni koji su igrali igru će lako shvatiti i zašto).

http://www.youtube.com/watch?v=cPAvgSEGlpk

“Smaller God“ je na prvom mestu ne zato što mi je “best of the best“ nego zato što je video urađen kao trejler (s tim što su očigledno korišćeni neki modovi jer nije ‘’sve na svom mestu“). Ko nije imao pojma o čemu se radi, nakon videa bi trebalo da mu bude malo jasnije.

http://www.youtube.com/watch?v=jXo7lo0QJoE&feature=related

“Isolated“. Ako ste se ikada osećali usamljeno i izolovano od ostatka sveta, pronaći ćete se u rečima ove pesme. Meni je omiljena u celom soundtrack-u.

http://www.youtube.com/watch?v=4Q0SYNshEEY

“Lecher Bitch“. Inače ne volim ovakvu muziku, ali tako dobro se slaže uz radnju (i mesto gde se pušta u igri) da je to nemoguće.

Zapravo, pesme kao pesme možda i nisu nešto, ali pažljivo uklopljene u igru postižu pun pogodak. Odišu mračnom atmosferom, nepoznatim i mističnim. Me like it.

AAR

Pre par dana sam nastavio rad na Bloodlines AAR-u. Počeo sam da ga pišem krajem prošle godine na SK forumu, prebacio na Eniaroyah forum početkom ove i sada nastavio na oba. Stvar koja me nervira je različit broj karaktera koji je moguće napsiati u jednom postu. Na SK-u je to 6 000, na Eniaroyah-u 10 000, što zahteva dodatno formatiranje koje smara. Otvorio sam i nalog na box.net i nakačio dosadašnji tekst AAR-a u pdf formatu koji se može skinuti odavde (4,3 MB). Imao sam malih poteškoća pri nastavku pisanja jer sam pozaboravljao koje sam zadatke u igri odradio, šta sam kojim ljudima/vampirima rekao i slično tako da sam morao da pređem na brzinu ceo tekst koji nije baš kratak. Elem, sada ću pisati u kontinuitetu (makar dok budem bio kod kuće), pa dok ne krenem ponovo na faks. Možda ga pre toga i završim do kraja…

Tema na SK-u se može videti ovde, a na Eniaroyah-u ovde.