MMORPG i njegov društveni aspekt

Čovek je socijalno biće, ili makar većina ljudi jeste.  Tokom života teži da bude u kontaktu sa drugima, da komunicira i ostvaruje fizički, vizuelni ili neki drugi kontakt, u skladu sa situacijom. Povežemo li ovo sa industrijom igara koja danas zarađuje neviđeno veliki novac dobijamo proizvod sa potencijalom da se na njega navuče pozamašan broj ljudi – MMO(RP)G.

Massive Multyplayer Online (Role Playing) Games je sintagma za grupaciju igara koja se zasniva na masovnom igranju neke igre preko Interneta, a sve to zajedno sa drugim ljudima. Ima ih raznih, da ne navodim sve koje su trenutno aktuelne, ali sve imaju zajedničku jednu stvar – zarazne su do zla Boga.

MMO koncept na polju kvaliteta računarske igre uvodi neke nove stvari, dok zauzvrat obogaljuje igračko iskustvo sa neke druge strane. Igrač ima priliku da se upusti u avanturu u kojoj učestvuje sa drugim (živim) ljudima, umesto sa računarski vođenim saputnicima, dok biva upleten u priču koja ima rupa koliko i prosečan švajcarski sir, zbog nemogućnosti povezivanja kohezivne (i dovoljno imerzivne) celine kada tvorac igre ne zna gde se igač u datom trenutku “nalazi“ u igri. Uz to se javlja i veštačko proširivanje sadržajem koji je dosadan i bespotreban, a koji je implementiran samo da bi se ionako klimava priča rastegla do granica pucanja. Smarajuće detalje vezane za dosadu zvanu farm/grind neću spominjati zbog ljudi koji nisu toliko upućeni u materiju.

Međutim, pored svih (ne)nabrojanih mana, MMO čoveku otvara jednu stranicu koja u knjizi običnog singleplayer “gejminga“ ne postoji, a to je kooperacija. Osećaj preživljavanja i proživljavanja momenata iz igre zajedno sa drugim ljudima, borba, radost, bes, tuga i euforija po uspešno završenom poglavlju priče – sve su to stvari koje SP (singleplayer) igrač sebično zadržava za sebe. Ceo uspeh ostaje usidren unutar četiri zida njegove sobe, sve zasluge pripadaju samo njemu i nakon što je uništena i poslednja karakondžula/vojnik/tenk/supersonični svemirski brod on jedini biva proglašen generalom. MMO se, naspram toga, zasniva na kolektivu – mašineriji koja radi zajedno i svojim akcijama utiče na sve svoje članove. Igrači se pomažu i međusobno dopunjuju – svako ima svoju ulogu u timu i jedinstven osećaj da doprinosi nečemu. Naravno, MMO igre je moguće do neke mere igrati kao da su SP, ali onda cela priča gubi svoju draž.

Nakon 6 meseci igranja Guild Warsa sam došao u jednu zanimljivu situaciju, čak i pre nego što sam odlučio da prestanem da se igram. Naime, u tom periodu sam paralelno prelazio i druge igre različitih žanrova – RPG, simulacije vožnje,  FPS, RTS, sportske simulacije… Ni na jednoj se nisam zadržao duže od nedelju dana. Nakon toliko vremena (što u MMO svetu i nije posebno mnogo) sam došao u fazu da sam se toliko privikao na dobrobiti zajedničkog igranja da su mi svi ostali pristupi virtuelnoj zabavi bili (nesvesno) odbojni. Uradio bih par kvestova, odvozao nekoliko vožnji, otpikao dve-tri utakmice i uvek na kraju dolazio do zaključka da mi nešto nedostaje. Onda bih uključio GW klijent i ciklus bi se nastavio dok ne izađe neka SP igra koja bi mi ponovo privukla pažnju.

Gledano iz sadašnje perspektive – GW (kao i njemu slične igre) nema nikakvu prednost u odnosu na običan RPG, osim mogućnosti igranja i komunikacije sa drugim ljudima. Bez obzira na to, taj faktor je očigledno veoma bitan. Sagledam li ga kroz prizmu Internet anonimnosti i mogućnosti da se neko pravi baja u virtuelnom svetu ako u stvarnom već ne može – shvatam da Blizzard sa svojim World of Warcraft-om ne zgrće toliku kintu za džabe. Svaka roba nađe svog kupca, to je sigurno, ali MMO je MMO i ma koliko ja u ovom i prethodnom tekstu o igrama kukao koliko sam vremena potrošio na njega, bili su to zanimljivi trenuci koje sam na drugačiji način iskusio u odnosu na “obične“ igre koje nemaju taj faktor kolektivne svesti i funkcionisanja u timu. Čak i kad tako postavim stvari, moram da kažem – bilo, ne ponovilo se. :)

Uhakovan blog!

Ne znam kako i zašto, ali neki prepredeni h4xOr (za neupućene – haker) mi je danas provalio na blog i počeo da briše tekstove i komentare, kao i da menja naslove tekstova. Čak je sve to zabeležio u video snimku koji je okačio na YouTube.  Sreća moja pa je čovek na kraju vratio staro stanje stvari, inače ne znam šta bih radio. Pod hitno menjajte svi lozinke, možda sledeći put neće biti ovako velikodušan!

Opet povećan protok

Još jedno ubrzanje protoka. Sa 768/64 su me prebacili na 1024/128 uz istu cenu. Konačno su se setili da i upload podignu. Jeste da je i dalje mizerno mali, ali bolje išta nego ništa, kao što je bilo prošlog puta.

Prešao Prophecies (ili makar kampanju)

Put je bio dug, iskušenja velika, ali svetska ravnoteža je opet uspostavljena (malo sutra, inače se ne bi ni pojavili novi nastavci). Prešao sam kampanju u Guild Wars: Prophecies. :) Do pre par dana nisam ni znao da sam već pri kraju. Dobro, znao sam da sam blizu, ali ne i da imam još samo dve misije. Jutros sam seo sa namerom da i njih pređem, budući da sam nabavio poslednji armor, infuse-ova ga, nabacio rune koje sam tražio, uradio tridesetoatributne kvestove i pronašao elitne skill-ove koje sam tražio za vatrenog elementalistu. Poslednjih dana (poslednjih u smislu prelaženja kampanje) mi je dosta pomogao Zorx, jedan od SK forumaša kojeg sam preko tamošnje teme i sreo u igri. Dao mi je nekoliko korisnih stvarčica, udelio pregršt korisnih saveta i objasnio mi neke stvari koje do tada nisam znao. Pomogao mi je da zaradim neku kintu i svašta još, da ne nabrajam sad. Uglavnom: Zoki, hvala još jednom. :)

Ovo iznad je shot iz (pret)poslednjeg cinematic-a. Krilati stvor je patosiran, a hrabra družina sastavljena od (uglavnom) slučajnih saboraca ga okružuje diveći se svom umetničkom radu. Da Maladictova radost bude još veća, autor ovog teksta je bio vođa grupe (i to kakav, morali su njega da vode :D) te stoga na fotkici stoji u sredini malo ispred svih ostalih, šepureći se u svojoj narandžasto dekorisanoj odeždi. :) Zorx, koji je nesebično pružio svoju pomoć u okončanju ove epske sage stoji dva mesta ulevo (lik u crnom, između tigra i ratnika u crvenom oklopu… pored ovakvog opisa ne može čovek da ga omaši xD).

Nakon dobre borbe ide i dobra fešta. :) Bejaše tu i neki vatromet i najamnici koji blebeću i zeleno oružje po izboru na poklon. Zadržao sam se malo duže od ostalih, koji su odmah zapalili napolje, kako bih uslikao par shotova i osetio malo atmosferu (prvog prelaska). Kasnije mi je Zorx objasnio par stvari vezanih za pvp i to je to. Idem sad opet “unutra“, ostalo mi je još 0,7 % mape koje treba otkriti do 60 posto. :)

Serbian Bloggers Community

Danas su pokrenuti Serbian Bloggers agregator i forum, mesta koja bi trebalo da posluže okupljanju svih blogera na jednom mestu. Prvi koraci u ovom poduhvatu su bili Last.fm i Blogcatalog grupa koji su nastali pre nego što sam ja uopšte i pomišljao na blogovanje zahvaljujući svojoj impresivnoj dial up konekciji, a i drugim stvarima koje su me tada okupirale. Po čemu je Serbian Bloggers specifičan? Po tome što postove priajvljenih blogova ne prikazuje u celini, tako da ne morate da brinete o tome da neko neće posetiti vašu stranicu zato što je već pročitao ceo tekst direktno na agregatoru. Obuhvaćena je velika baza domaćih blogova koji se, normalno, izlistavaju po najskorije objavljenim postovima. Ako redovno blogujete velike su šanse da ste već prijavljeni, a ako niste – od toga vas deli svega par klikova mišem. Iza projekta stoje tri čoveka: Nikola, Marko i moja malenkost. Posetite stranicu, proverite da li ste na listi i doprinesite širenju domaće blogerske komune diskusijom na forumu.

50% po 50%…

Nakon što je EUnet povećao brzine svojih ADSL paketa, isto su učinli i Verat i većina ostalih provajdera. Cene ostaju nepromenjene dok će brzina downloada biti podignuta za 50 procenata (upload ostaje isti). Ja sam ovu vest uočio tek danas jer Veratov sajt otvaram samo kada treba da proverim račun za tekući mesec. Veoma sam zadovoljan, a moram reći da sam ovakav razvoj situacije očekivao još od kad sam dobio od Nikole mejl sa vešću o EUnetovom potezu. Izmene stupaju na snagu već od sutra kada će mojih 512 kbs da se popne na 768 kbs. Viva la konkurencija!

Picasa

Za vikend sam bio na selu pa sam iskoristio priliku da malo drndam fotoaparat i uslikam okoliš. Dane sam proveo radno tako da nisam imao vremena da se spustim do bare i šume i da i njih ovekovečim. Uradiću to sledeći put kad budem išao tamo, a možda svratim i do crkve da i nju uslikam, ako me ne bude mrzelo.

Da ne bih samo držao fotke po folderima, odlučio sam da pronađem neki internet servis koji nudi mogućnost pravljenja foto albuma, sortiranja i “deljenja“ fotki sa drugim ljudima. Nikola mi je preporučio Picasa-u jer je to servis u okviru Google-a i ja sam je ‘’skinuo“ jutros i počeo sa sortiranjem. Aplikacija se skida besplatno, a sve što je neophodno je da imate registrovan gmail nalog preko kojeg je neophodno da se ulogujete. Fajl je “težak“ svega 7 megabajta, a instalacija se svodi na par klikova na dugme Next.

Po aktiviranju izvršne datoteke otvoriće se prozor aplikacije gde se nude dva izbora vezana za automatsku pretragu postojećih fotografija i video zapisa na računaru:

1. pretraga foldera My Documents, My Pictures i desktopa, ili

2. pretraga celog hard diska.

Mogu reći da sam bio blago zapanjen količinom fotografija koje već imam na kompjuteru, kako screenshot-ova, tako i “pravih“ fotki. Rođendani, ekskurzije, roštilji, fotke iz gimnazije, sa letovanja, klipovi mene u srednjoj, a sve to zabijeno po raznim ćoškovima hard diska po folderima nedesriptivnih naziva. Sada sam sve to lepo sredio, pobrisao višak, spojio stvari nastale u istom periodu i poslagao po folderima. Lepa stvar Picasa-e je što postoji mogućnost pravljenja offline albuma koji se mogu po želji kategorizovati uz odgovarajući kratak opis. Moguće je praviti kolaže, slide show prezentacije, kačiti fotke direktno na blog (ali nažalost, samo ako ste korisnik Bloggera), tagovati fotke radi lakšeg pretraživanja itd.

Aplikacija poseduje i osnovne funkcije za obradu fotografija kao što su korekcija “crvenih očiju“, opkrajanje slika, njihovo rotiranje, modifikovanje kontrasta, osvetljenosti i odnosa boja, dodavanje teksta i različitih efekata kao što su izoštravanje, pravljenje crno-belih ili “matorih“ fotografija i slično. Ništa fensi, a sasvim dovoljno prosečnom korisniku. Da bi promene bile zapamćene neophodno je da ih potvrdite klikom na dugme Save to Disk koje se nalazi sa desne strane svakog foldera u prikazu. Takođe se dobija i Picasa Photo Viewer, zanimljiva aplikacija za pregled fotografija koja će vam automatski dati mogućnost da je postavite kao default program pri otvaranju sličica.

Kada konačno završite sa sortiranjem albuma i fotografija, možda ćete poželeti da svoje radove podelite i sa drugim ljudima, jer – čemu fotografija ako je niko drugi ne vidi? Ili jednostavno želite da pokažete svojim prijateljima i rođacima kako ste se proveli na letovanju? Ništa lakše. Dovoljno je u Picasa-i označiti fotke koje želite da uploadujete, kliknete na dugme “upload“, upišete kratak opis albuma i odaberete da li će on biti dostupan svima preko vašeg profila ili ne. I to je sve.

Fotografije možete nakačiti na net u prirodnoj veličini (što će potrajati duže od svih ostalih opcija) ili u manjim rezolucijama koje su više pogodne za razmenu.

Nakon potvrde je neophodno sačekati da se označene fotografije prebace u vaš online album, što u zavisnosti od veličine i broja fotki, kao i vaše konekcije može poprilično da potraje. Na primer, meni je 18 fotografija u prirodnoj rezoluciji (3 264 x 2 448) prebacivao više od tri sata na konekciji od 512/64 kbs. Ja sam toga, naravno, bio svestan, ali ako ne želite da čekate toliko dugo svakako bi trebalo da kačite fotografije u nekoj od manjih ponuđenih rezolucija. Ukupno je moguće uploadovati 1 GB fotografija (sa besplatnim nalogom).

Kada se upload završi, izgled vašeg albuma možete pogledati klikom na dugme View Online. Nakačenim fotkama možete dodati kratak opis, promeniti naziv albuma, datum, uneti mesto na kojem se napravili fotke, odrediti fotografiju koja će biti “cover“ itd. Evo linka ka mom prvom albumu, koji je, nadajmo se, samo jedan od mnogih.

Guild Wars

Leto zna da umori čoveka. Da ga baci u neku obamrlost zahvaljujući vrućini koja ga prikuje za stan/kuću tokom gotovo čitavog dana. Pokušao sam da nastavim sa pisanjem AAR-a, ali sam došao do blokade, opet. Ne želim da ga otaljam i da ispadne đubre (mada se ni sada ne može reći da ima literarnu vednost, već je samo plod rada jednog zaljubljenika u tematiku). Treba mi par meseci da iskuliram pre nego što ga nastavim i sada je gotovo evidentno da ću zaokružiti (minimum) godinu dana pre nego što ga završim. Brzo, nema šta. Mada, bolje ikad nego nikad, a to vam kaže čovek koji konstantno kasni sa rođendanskim čestitkama.

Zahvaljujući tome što me je Bloodlines smorio, a zapravo me je smorio rad na AAR-u, posebno što niko više ni ne komentariše ništa, a očigledno je da ljudi čitaju svaki novi deo teksta, kupovina Guild Warsa je pomerena za mesec dana ranije i već ga igram nekih 5-6 dana. Poprilično sam se nadrogirao, ako mogu tako da kažem. Nikola mi je pomogao na početku (i još uvek mi pomaže), ubacio me u svoj guild, dao par saveta, korisnih linkova, a ne bi trebalo zaboraviti ni (virtualni) keš, rune, “fizikalisanje“ po nivoima i mini-ljubimca (o kome će biti reči malo kasnije).

Guild Wars počinje uvodnim delom koji se odvija dve godine (ako sam ja lepo skapirao) pre radnje u ostatku igre, takozvanom Pre-Searingu. Igrač je jedan od “čuvenih“ heroja koji ima svoju ulogu u sveopštem ratu koji će nastupiti i taj deo služi za uhodavanje igrača. Klasika. Ređaju se questovi pomoću kojih se igrač uvodi dublje u igračko okruženje, upoznaje sa svetom, mogućnostima koje njegov lik ima na raspolaganju i sl. Podseća malo na WoW jer je priroda šarena, svetlucava i onako, sva happy, makar na početku. Prva razlika koju sam primetio u roku od pet sekundi, zanemarimo li grafiku koja u GW teži realnosti (koliko je to moguće) dok je u WoW cartoon-like, je nepostojanje skoka. Milina Božija. U WoW svi igrači skaču kao neopasuljeni što me je u tih nekoliko sati koliko sam ga igrao neopisivo nerviralo. Ovde toga nema, a i ljudi su ozbiljniji, ili je to moj utisak prouzrokovan mračnijom atmosferom.

Isto tako, uvek se mogu naći ljudi koji su voljni da pomognu u rešavanju questova, makar je to bio slučaj sa mnom, a budući da sam iz uvodnog dela izašao sa povisokim nivoom, takođe sam između svojih zadaaka pomagao drugim igračima. Elementalista (profesija (pandan klasi) koju sam izabrao za svog lika) se ispostavio kao poprilično jak izbor, jer već na samom početku dobija neke poprilično moćne magije zahvaljujući kojima sam pravio trostruko veće napade od ratnika istog nivoa. Nakon saradnje sa drugim igračima bih obično popričao sa njima, a neke sam dodao na spisak prijatelja u igri. Danas sam čak ubacio i jednog lika u naš guild. U pitanju je dečko iz Hrvatske koji nas je već posle par sati napustio. Razlog? Njegov stariji brat ne voli Srbe, a pošto koristi isti nalog za igranje, naredio mu je da napusti guild. Kasnije sam ga pitao koliko imaju godina. Prvi je dvanaestogodišnjak, a drugi je godinu dana stariji. Čuli smo se nekoliko sati posle toga kada mi je rekao da je sada u drugom guildu, ali ovaj put hrvatskom.

Mini-ljubimac sa početka teksta je jedno zanimljivo stvorenjce koje predstavlja repliku nekog ‘’stvarnog“ stvorenja iz igre, ili nekog NPC-a. On trčkara za glavnim likom i zapravo nema klasičnu upotrebnu vrednost već postoji kao jedna zanimljivost. Likovi koji ih imaju ih obično po dolasku u neki od gradova u igri izvade iz prtljaga i puste da se šetkaju okolo dok se oni šepure. I ja to radim u trenucima dokolice, dok tražim ljude koji bi mi pomogli, ili dok tražim one koji su zapeli negde i treba im tuđa pomoć. Danas se pojavio neki lik iz Rusije koji je redom prilazio ljudima koji imaju pet-a i tražio da mu ga prodaju rečima: “Give me pet. I give you 1000 gold“. Još ja nisam ni shvatio šta on hoće jer sam gledao druge stvari kada mi je prišao. Dotrči on do mene i aktivira kupoprodajni prozor. Ja prihvatim poziv za trgovinu i vidim da mi nudi 1000 zlatnika. Pitam ga šta hoće, a on mi ispiše gornji tekst. Nakon što sam mu rekao da nije na prodaju nastavio je da potražuje ljubimca za sebe narednih sat vremena. Inače, moj mini-pet je lav sa šest nogu (kojeg ja zovem prasence), tzv. Temple Guardian.

To su samo neki od utisaka kojih trenutno mogu da se setim. Najjači je sigurno to da uvek ima ljudi koji su spremni da pomognu, čak i u početnim fazama igre gde ih nema baš puno. Čak ima i ljudi koji su prešli igru (imaju likove 20. nivoa) koji su spremni da sa vama pređu neku od početnih misija iako su ih sasvim sigurno prešli pre par godina (što su mi neki od njih i potvrdili). Ima nade za ovaj svet, ili im je možda samo dosadno?

Ladies and gentlemen, dial-up has left the building

Od juče u 14:28 sam zvanično raskrstio sa 56K modemom. Nije nam išlo i razlaz je bio neumitan. Mnogo me je koštao, stalno je izvoljevao i pravio se pametan. Često je spuštao slušalicu u toku razgovora i odbijao poslušnost. Klošar.

Elem, cela stvar (od potpisivanja ugovora do montiranja modema) je završena u roku od četiri radna dana što je vrlo prijatno iznenađenje (da ti u Srbiji kažu da se čeka 5-15 radnih dana, a završiš sve ranije). Sad se osećam kao dete kada uđe u prodavnicu, ne znam šta bih pre. Međutim, još uvek nije sve završeno. Večeras treba da fiksiramo spliter za zid pored telefona i sprovedemo vezu od modema do njega (uz zid) kako bi net bio nonstop uključen i kako se ne bi brljavilo više ikada sa kablovima.

Veza piči, sunce sija, a ja još uvek ne verujem.