Say hello to my little friend: the boot disc!

Matora krntija je opet počela da brljavi. Dobro, nije toliko mator, ali da je krntija – krntija je. :) Juče mi je tokom shutdown-a iskočilo na nekoliko sekundi prozorče sa arapskim slovima (ne znam da li su baš njihova, ali su neka uvrnuta u svakom slučaju). Slična situacija se desila istog dana sa USDownloaderom u kojem su pobrljavili svi fontovi na nekoliko minuta. Moraće da padne reinstalacija, majku mu prozorsku, a to je smor. Sreća moja što nemam neki HDD od trista miliona gigabajta pa da moram da čekam sto godina da se formatira, ali je i ovako davež. Prvo pohranjivanje podataka po DVD-ovima kako ne bih pogubio ono što mi treba i u daljoj PC raboti, formatiranje hard diska, reinstalacija, prebacivanje sadržaja sa diskova, instalacija programa, sortiranje dokumenata, muzike, fotografija… Kad samo pomislim da bih morao opet da radim promenu tagova u Media Monkey-ju padne mi mrak na oči. Sreća pa nisam imao vremena da ih ispravljam od instalacije inače bih imao još dodatnih par sati posla (ovako su to samo “običnih“ par sati). Sve je to jedno veliko gubljenje vremena, da bi posle nekoliko meseci opet počeo da brljavi sa nekim drugim tripovima.

Došlo se ovih dana do nekih para tako da možda nabacim dodatni HDD. Što automatski znači – duall boot (koji sa ovolišnim hard diskom nisam mogao bezbolno da izvedem). A možda i ne, sve zavisi od okolnosti. Mada, možda bih gaženjem sistema mogao da dobijem na prostoru ako ‘’slučajno“ otkačim koji gigabajt koji mi ionako bez razloga bleji na računaru čekajući da nešto uradim sa njim. Onda bih, naravno, morao da se još više stiskam sa prostorom, posebno ako ne kupim HDD. Sa druge strane, opet treba rešiti šta je to što je nepotrebno. Nisam od onih ljudi koji drže na kompu i šta im treba i šta im ne treba, ali sigurno ima krša bez kojeg se može živeti. Bah, uvek me je nerviralo žongliranje resursima. Kao i zatezanje kod kupovine komponenti. Ako uzmem bolji procesor, moram da skrešem RAM. Ako uzmem bolju grafičku, moram da uzmem manji HDD. I ma koliko čovek da skupi para, opet mora da se zacepi sa neke strane i da ne uzme sve ono što bi želeo, u onom obliku koji mu najviše odgovara. U mom slučaju – profitirali su matična, grafička, procesor i zvuk, a patili RAM i HDD. Monitor sam nabavio kasnije tako da njega ne računam u “profitere“. A možda uspem da uglavim i neki dodatni RAM, ako ostane kinte od drugih ulaganja, ‘će da vidimo.

Acer X203W

Danas sam se malo ponovio što se tiče kompa. Matori CRT Samsung 755DFX (17 inča) me je dobro služio, ali je sada otišao u zasluženu penziju. Pazario sam ga pre nekih tri godine, plus-minus par meseci i lepo je radio svoj posao. Njegova dvadesetoinčna zamena, TFT iz naslova, me je stajao odličnih 160 evra. Na prvi pogled je malo neobičan za rad što je posledica višegodišnjeg buljenja u monitore sa razmerom stranica od 4:3. Idem sad da skidam mod za prikaz wide slike u Bloodlines-u jer na standardnim rezolucijama ne liči ni na šta.

Assassin’s Creed

Ovo trenutno igram. Otprilike je krš sa dosta dobrim zasebnim delovima. Ima neki gadan bag koji me šutne na desktop na svakih pola sata igranja. Ne znam da li je to do mog kompa, ali bih rekao da nije jer sam probao sa spuštanjem svih grafičkih podešavanja na minimum i opet se događa ista stvar. Dosta se ponavljaju jedne te iste stvari (spasavanje ljudi od straže, pronalaženje visokih mesta za razgledanje okoline, džeparenje, prisluškivanje i slično). Trčanje po krovovima i izigravanje Tarzana je zabavno mada to ne može da drži celu igru, makar ne dugo. Igranje pruža zanimljiv osećaj jer je igrač u ulozi plaćenog ubice koji je poprilično nadmoćan nad ostalim ljudima. Za sada je ok jer sam prešao svega dva grada pa me repetitivnost nije još uzela pod svoje, a i ovo izbacivanje još uvek trpim. Dokle – videćemo. Napisaću nešto više kada je pređem.

Medieval II: Total War

Imao sam veliku averziju prema drugom delu Medieval-a. Igrao sam prethodni kada se tek pojavio (nisam prethodno igrao Shogun), tadašnji komp ga je odlično terao i bio sam oduševljen igrom. Iako ne volim strategije. Tada sam pokorio svet sa Almohadima koji su se kotili kao kuga i rađali prinčeve sa po 6+ zvezdica. Kada je izašao Medieval II: Total War imao sam utisak kao da su igru previše zakomplikovali (gledajući mog brata kako se davi u danonoćnom prelaženju). A da, i Rome: TW sam preskočio jer tadašnji komp ne bi mogao ni da ga pokrene (taj isti na kojem sam igrao prvi deo).

Elem, promenjeno je kretanje vojnika po strateškoj mapi, proširena je diplomatija, poboljšana špijunaža i vršenje atentata, odnosi sa papom su postali kompleksniji, uvedene su gilde, dodata je gomila novih karakteristika za generale, uvedeni su sporedni zadaci, opsada gradova je izmenjena, uveden je novi sistem razvoja gradova itd. To je ono čega sada mogu da se setim. Zbog svega ovoga sam odbijao da sednem i igram je, misleći da je sve previše usložnjeno i da će mi samo pokvariti utisak koji je na mene ostavio prvi Medieval. Kako sam se samo prevario, nisam ni svestan.

Ne samo da je igra dobra, nego je… mnogo dobra. Nemam reči (a zapravo imam inače ne bih pisao ovako naširoko). Ono što je na mene ostavljalo najveći utisak u prvom delu je taj protok vremena i napredak koji se za to vreme ostvaruje. Pogledajmo na primer Civilization serijal. U Civ-u jedna partija traje od 4000. godine pre nove ere pa do 21. veka. I za sve to vreme je na čelu “države“ jedna ista osoba (na stranu to što niko od njih nije bio živ 4 milenijuma pre Hrista). U Medieval-u se partija započinje sa kraljem/sultanom/carem/duždom koji ne živi večno, već vlada, rađa decu i odgaja ih u generale, i posle (najčešće) šezdesetak godina – cap – umire. Nasleđuje ga najstariji živi potomak i tako u krug. Tokom igre im se menjaju slike kako stare (dobijaju bore i sedu kosu) i dobijaju nove osobine (ili obeležja) u zavisnosti od svojih postupaka. Čak im se neke mogu i preneti sa oca na sina (ako je kralj imao visoku osobinu dread, njegov potomak će imati posledice od vaspitavanja od strane krvožednog oca). Ako se general povuče iz borbe u kojoj ima realne šanse da pobedi dobiće osobinu “kukavica“, a njegova vojska će imati niži moral. Ako pobedi u nekoliko uzastopnih teških borbi dobiće nadimak “pun ožiljaka“ čime će mu se povećati autoritet zbog znakova borbe koje nosi na svom telu. Postoji još gomila sličnih primera. Tokom cele igre, kraljevska porodica se razvija, bukvalno postaju složenije ličnosti za koje je moguće vezati se na neki način. U obe igre me je upravo ovo fasciniralo, to gledanje kako dolaze i prolaze, žene se i udaju, dobijaju decu koja rađaju svoju decu i posle ginu (ako su heroji) ili umiru prirodnom smrću zatarabljeni u svojim zamkovima koji su im dati na upravu. Na neki način, doživi čovek i neku spoznaju, podseti se na to da sve prolazi, i da ma koliko nešto bilo sjajno i bajno – na kraju mora da se završi. Bio to život jednog virtualnog kralja sa 6 zvezdica koji dobija svaku bitku jer juriša sa verom u Boga dok pored njega jaše njegova teška konjica a od nazad stupaju oklopni pešadinci ili nešto iz stvarnog života. Sve je u suštini prolazno. Eto, od igre napravih filozofiju.

Pidgin

Sve, sve, ali komunikacija je na prvom mestu. Bez nje nema ničega. Iako koristim “goluba“ od pre nekog vremena, tek juče sam povezao sve mail naloge u okviru njega tako da sam sada “dostupan“ svima koji me imaju na chat listi. Program je fenomenalan. Za one koji ne znaju to je IM program, iliti program za chat kako bi neki rekli. Kao što rekoh, odlična stvar je što se svi nalozi mogu povezati, a i ne moraju. Ja sam do sada koristio samo jedan (moderatorski), ali sam juče dodao i lični jer sam upućivao koleginicu kako da otvori blog. I sporazumesmo se. Što je najbolje, potpuno je besplatan i može se download-ovati sa ove adrese.

Mafia

Dođoh, videh, pređoh. Utisci su pomešani, mada u globalu preovladava pozitivno mišljenje. Igra je (relativno) matora čemu se mogu pripisati njeni eventualni nedostaci, gledano sa stanovišta današnjice. Gledano u vremenu kada se igra pojavila, to baš i nisu nedostaci već neki standard.

Idemo prvo dobre stvari. Atmosfera… je… neviđena. Toliko da to boli. Osećaj igranja mafijoze iz tridesetih godina prošlog veka je odličan. Oldtajmeri, lagana muzikica iz tog perioda u pozadini, Tommy gun, Smith & Wesson. Fenomenalno.

Priča. Vrlo zanimljiva, dobar zaplet, uverljivi likovi, odlična gluma. Većina likova priča američki engleski sa italijanskim akcentom, što se, je li, i očekuje od ugledne mafijaške porodice: da budu Italijani. Negde na kraju druge trećine priča pomalo gubi kontinuitet (jedna ili dve misije), ali se onda spektakularno vraća na velika vrata.

Akcija. Ima je pregršt. Malo puškaranja, malo jurnjave automobilima. Onda se to lepo pomeša sa malo sporednih misija (krađa automobila, isporučivanje pošiljki i slično) u dosta dobroj razmeri zahvaljujući čemu se čovek upšte ne smori.

Grafika. Solidna je, mada bi se za današnje uslove moglo reći i da je krš. Međutim, ako se uzme u obzir kada je igra izašla, okruženje i modeli su urađeni dosta dobro.

Ono što zna da zasmeta u toku igranja su prespori automobili, ili bolje rečeno osećaj brzine koji nije baš dobro urađen. Automobili se ponašaju drugačije u zavisnosti od modela, ali je globaln utisak da su svi previše tromi i spori. Kada vozite 150 km/h izgleda kao da milite, jedino što je kontrola vozila još više otežana. Tu je i ograničenje brzine. Nagazi preko 60 km/h (ili 40 milja na sat) i odmah će se začuti policijske sirene. To jeste realno, ali zna da ubije u pojam, posebno kada je neophodno pojuriti malo brže zbog vremenskog ograničenja ili da bi se neko uhvatio.

Da ima nasilja, ima. Što je i normalno očekivati od igre ovakvog tipa. Surovi život jednog gangstera (koji je to postao pukim slučajem) je odlično prikazan, kao i njegove misli, želje, osećanja i strahovi. Kraj je odličan, i brutalno realan. Što je najbolje, cela stvari ima pouku, za razliku od većine smeća koje se ljudima servira pod nazivom kompjuterska igra. Na skali od 1 do 5? Definitivno petica.

Sado-mazo mafija

Prešao sam prvu epizodu Sam & Max-a i počeo drugu i… prekinuo. Igra me je na prvu loptu šarmirala, ali ja izgleda nisam stvoren za p&c avanture. Ne leži mi jednostavno takav tip igara. Nisu ni mozgalice u samoj igri teške pa da kažem da me je to odbilo, nego jednostavno nemam ni sam pojma. Bilo mi je malo glupo što se radnja ponovo odvija na istom mestu, sa likovima koji su se pojavljivali u prvoj epizodi. To me je malo smorilo, isto okruženje i slični dijalozi. Humor u igri je dobar (katkad i bolestan) ali sam morao da batalim celu stvar.

Instalirao sam Mafiu. Za sada su utisci prilično dobri, napisaću nešto više kada progutam i ostatak igre. Mislim da sam sada negde na polovini, ili makar blizu. Smarajuća stvar je da igra ima par bagova (igram originalnu verziju, čisto da se zna), kao što je recimo povremeno zamrzavanje ekrana posle kojeg pomaže jedino restart, čak ne funkcioniše ni ctrl+alt+del. Možda ima patch koji ispravlja to ali me mrzi da tražim po netu, ionako ću vrlo brzo preći, a ne javlja se tako često. Jednom u par sati igranja. Napisaću nešto više o samoj igri kada je pređem. Ono što mogu zasigurno da kažem je to da je ona trka koja se prelazi već posle nekoliko prvih nivoa majstorski sado-mazo za sve ljubitelje perverznih stvari. Prosto se osećaju lateks, vosak i spržena koža. A u daljini se čuje pucanje biča. Jaoj.

Sto (inspirativnog li naslova)

Stigao mi sinoć novi kompjuterski sto. Roditelji ošacovali da ima na nekom mestu povoljno da se kupi, otišli sinoć burazer, tata i ja i pazarili. Montirali smo ga jedno 2 sata, a kompjuter je posle 3 puna dana ponovo stavljen u funkciju. Sve je leglo kako treba osim tastature. Prokletinja je malo deblja u zadnjem delu pa ne može skroz da “uđe“ u sto. Monitor sam jedva ugurao (prokleti CRT), kada ga budem vadio moraće da se odšrafljuje gornja polica, verovatno.

Kućište je konačno otvoreno, odnosno nije ograđeno sa tri strane kao u prethodnom stolu. Ne pravi onoliku buku kao ranije, a i lepše izgleda. Nervira me što miš ne može da stane pored tastature. Navikao sam na taj položaj ruku pa mi je čudno sad. Plašio sam se jedino za prostor za noge, ali je skroz ok, taman. Ima i par fioka gde mogu da tutnem sve ove silne diskove da ih više ne vucaram svuda po sobi. Počeo sam i na policu sa knjigama da ih ređam već. A ima i ovaj deo sa strane gde mogu da se stave diskovi tako da sam obezbeđen, makar dok ne uvećam gomilu kupovinom. Konstrukcija je malo klimava, ali je dosta čvršća od prethodnog koji je bio skroz od drveta. Posle dva meseca su mu se rastavile stranice (jer su bile tek ofrlje zalepljene) pa sam morao da pazim svaki put kada pomeram sto. Ovaj novi ima normalne točkove (matori je imao točkiće koji su se brzo polomili što je dodatno smanjilo prostor za noge jer su morali da budu skinuti).

Moglo je i bolje. Bio je još jedan model koji je bolji od ovog, ali je dosta širi pa ne bi mogao da mi stane u sobu. Evo i slike koju sam izguglao.

Lost

Muka mi je, ali ne u prenesenom značenju nego bukvalno. Majka je završila sa spremanjem kolača za slavu pa nam je dala da probamo posle ručka. Najeo sam se pa mi je muka. :D Da imam digitalca (ili makar kameru na mobilnom) slikao bih onu gomilu kuglica i štanglica i okačio ovde. Nažalost nemam, tako da ništaaa…

Seo sam ovako punog stomaka i napisao recenziju za Lost. Malo ću još da je popravim, ali to je to otprilike. U GP-u piše da treba da se napiše jedna cela A4 strana. Ne piše ništa za margine, tako da sam ih razvukao do kraja. Krajnji rezultat: tekst od 5154 karaktera (sa sve razmacima), pa ako je predugo, šta da se radi… :)

Epizoda 204: Pseće Kočije

Nemam pojma zašto se nova epizoda zove ovako jer sam odigrao samo demo (i to upravo). Nisam nikada voleo point and click avanture. Igrao sam samo dve čini mi se. Kako se zovu ne mogu da se setim, da me Bog ubije, a i mrzi me da ih pretražujem. Demo 4. epizode u 2. sezoni (otud 204 u nazivu) avanture Sam & Max (naslov u originalu glasi Sam&Max: Chariots of the Dogs) mi je doneo deset minuta čiste zabave i želju da pokupujem sve dosadašnje epizode i pređem ih u cugu. Uništiće me kompjuterske igre, ali šta da se radi.

Kao što rekoh, nikada nisam mirisao avanture (praaave avanture što bi rekli prekaljeni avanturisti, ne ono smeće od akcionih – njih obožavam :)) . Čitao sam brojne recenzije koje su glorifikovale ovaj serijal koji jeTelltale Games kreirao u vidu epizoda jedne serije koja se prikazuje po sezonama (jedna igra – jedna epizoda). Nisam se preterano osvrtao na to jer ne preferiram p&c. Kako sam se zeznuo…

Deset minuta zanimljivih, nenametljivih zagonetki, zdravog, neprepotentnog i neagresivnog humora, zanimljivi komentari glavnih protagonista, zanimljiva priča (ili makar njen početak koji će me na kraju povući da zaista nabavim sve epizode), nenametljiva grafika u vidu animiranog filma (pomalo retro, naizgled prevaziđena, ali uz dobar šmek, čak i ako je možda jedan od glavnih propusta), odlična gluma (onoliko koliko sam ja video u tih deset minuta). Nemam reči. Iako sam se razbrbljao, to nije dovoljno da se opiše kakav su utisak na mene ostavili mali, lucidni, beli zec i njegov pajtos – visoki, debeljuškasti pas sa ručnim topom umesto pištolja. Iznenađen sam i više nego prijatno.