Brain reboot

Kažu ljudi da u životu sve treba raditi sa merom – ni premalo, ni previše. Ja nisam takav i često preterujem, pogotovo ako se radi o nečemu u čemu uživam. Neki bi rekli da je to hedonizam. Ja msilim da je to debilitet – nemogućnost da samom sebi kažeš kada je kraj.

Šta se dešava kada jednom, konačno, shvatiš da je dosta, ali i da je previše vode proteklo ispod mosta za to vreme? Gotovo ništa. Život ide dalje uprkos svemu, pružajući ti prst koji se može tumačiti i kao ruganje i kao slamka (ne nužnog) spasa. Minutara na časovniku bezglavo juri ne obazirući se na trome poglede koje na nju čovek baca. Svet se, hvala Bogu, ipak vrti samo oko Čak Norisa, tako da pojedincu ne ostaje ništa drugo nego da uhvati priključak. I da u međuvremenu u korenu saseče neke stvari, jer kad već ne zna da se ograniči mentalno onda mora fizički.

Add/remove programs lista mog računara je juče skraćena za nekoliko višegigabajtnih stavki. Kompjuterske igre su zanimacija koja me je previše puta stavila u nezgodnu situaciju. Igram se od 1999. godine kada sam dobio prvi PC i od tada sam predrndao puno naslova. Bilo je onih koji se mogu porediti sa umetničkim delima, a igrao sam i potpune krševe kojima sam razbijao dokolicu uzrokovanu sušom boljih igara. Podvučem li crtu, dobijam deset godina tokom kojih sam poprilično vremena potrošio na nešto od čega nemam praktično nikakvu korist. Interaktivna zabava je ok, ali su isto tako ok i razgovor (uživo) sa ljudima koje ne viđaš tako često, šetnja gradom, čitanje knjige, seks i sve one stvari koje takođe uzrokuju lučenje endorfina i adrenalina, a ne zahtevaju višečasovno zveranje u četvrtastu ploču.

Juče sam prvi put posle ne znam ni sam koliko vremena (u pitanju su godine) napisao nešto za svoju dušu, ali ne kuckajući na tastaturi nego zapravo pišući na papiru, grafitnom olovkom. Lep osećaj, majka mu stara. Prekucavanje teksta na računar oduzima dodatno vreme, ali mislim da je vredelo. Ne samo da sam zadovoljan krajnjim proizvodom (makar za sada), nego se i dobro osećam što sam konačno uopšte nešto napisao. Skoro da sam zaboravio onaj osećaj kada se bujica reči sliva grafitnom rekom u papirno more, kada pišem sve brže i brže kako mi neka misao ne bi promakla. Ranko bi ovo, kao u već nekoliko slučajeva, nazvao “povraćanjem“, ali mu opet ne bih zamerio.

Naredni period će mi biti vrlo čudan, s obzirom na to da sam sebi iz dnevnog rasporeda izbacio neke stvari koje su mi oduzimale dosta vremena. Neki od vas su sigurno primetili i da me više nema tako četo na chat-u kao nekada. To je jedna od stavki za koju pretpostavljam da će takva i ostati do daljnjeg, a oni kojima sam potreban znaju gde mogu da me nađu i bez toga. Imate moje mejlove, znate forume koje posećujem, svi imate pristup ovom blogu (čim ovo čitate :)), a ako i to zakaže – znate moj broj mobilnog (a neki čak i fiksnog :P) telefona. Ide lepo vreme, tako da znate šta vam je činiti.

Kult: Heretic Kingdoms

Religija. U isto vreme i majka i dželat, i nada i poraz. Vera da postoji bolje sutra i tužna činjenica da se za njega moramo sami izboriti. Bilo da verujete u Boga ili ne, sigurno ste se nekada zapitali kako bi izgledao svet bez religije? Da li bi se ljudi ponašali drugačije, racionalnije i milosrdnije? Da li bi verske ratove zamenilo nešto drugo? Da li bi postojalo nešto u šta bi svi ljudi verovali, a da to nije neki oblik religije? Čak i da se ovo niste nikada zapitali, deo odgovora možete pronaći u igri Kult: Heretic Kingdoms. Istina, radnja se ne odvija u naše doba, nema korporacija, autoputeva i hakerskih ratova, ali su zato tu čarobnjaci, kripte, duhovi, zakopana blaga i demonske kapije. Ukratko, okruženje dostojno svakog RP gamera.

Kult nas smešta u posve neobičan svet u kojem je religija gotovo potpuno iskorenjena. Ponegde postoje sporadični kultovi koji pokušavaju da opstanu pod blatnjavim đonom Inkvizicije, ali se oni brzo gase zahvaljujući njenim brzim i efikasnim akcijama. Jedan od tlačitelja ubogih vernika koji pokušavaju da se izbore za svoju nasušnu molitvu ste i vi: lepojka zanosnih oblina sa mačem u jednoj i magičnim štapom u drugoj ruci. I naravno, sa (opravdanim) manjkom odeće.

Na početku treba reći da je Kult, iako se može nazvati RPG-om, vrlo uprošćen i da ne treba očekivati kreiranje lika u rangu jednog Neverwinter Nights-a, ili bilo kog drugog punokrvnog RP naslova. Vaš pulen je “ograničen“ na ženski pol – vitku i jedru mačkicu kojoj je suđeno da se sa protivnicima vitla obučena u ruho dualne klase koja predstavlja kombinaciju ratnika i maga. Možete joj promeniti boju kose, tip frizure, prvobitnu odeću koju će nositi dok joj ne nabacite neko perje sa malo više čelika i malo manje dekoltea. Zatim sledi “krštenje“ u vidu upisivanja imena i raspoređivanje iskustvenih poena. Ako vas prvobitna opaska o uprošćenosti Kulta nije posebno pogodila, onda će to sigurno uraditi saznanje da postoje samo četiri karakteristike koje ćete kroz igru moći da unapređuejte: borba “prsa u prsa“, borba na daljinu, rukovanje magijom i brzina kojom napadate. Nema snage, agilnosti, mudrosti i inteligencije, nijansi i kalkulacija; u Jeretičkim kraljevstvima ili znate da se borite ili znate da umirete, između ne postoji.

Kada razdelite iskustvene poene dobićete i opciju da odaberete dva Attunement-a koji predstavljaju nešto nalik na feat-ove u “klasičnim“ RPG-ovima. Prvobitno možete izabrati samo dva, ali ćete tokom igre otključati čitavu pregršt drugih. Uz to, zanimljiv je i način na koji dobijate Attnunement-e; da biste otključali novu sposobnost morate biti “u skladu“ sa opremom koju nosite, bilo da je u pitanju oklop, magični štap, sekira ili prsten. Čak i nošenje običnih čizmi vam može doneti novi Attunement! Što je najbolje, različiti komadi opreme (čak i u okviru iste vrste) donose sa sobom različite sposobnosti koje se mogu aktivirati tek pod određenim uslovima. Na primer, da biste na maču otključali Attunement koji daje veći napad protiv životinja morate tim mačem da pobijete pozamašan broj divljih živuljki. Kasnije možete zameniti taj mač nekim drugim oružjem, ali će vaša nova sposobnost ostati aktivna ako zadovoljite određeni uslov. Recimo, da biste dobili za pedeset posto veći magijski napad ne smete nositi nikakav oklop.

Kroz igru ćete napredovati kao svojevrsni mutant: kombinacija ratnika i maga koja je već pomenuta. Na samom početku birate koji će biti vaš primarni element (voda, vatra, zemlja ili vazduh) pomoću kojeg ćete bacati manje ili više smrtonosne čini. Koji god da odaberete imaćete na raspolaganju samo po četiri magije koje otključavate na isti način kao i Attunement-e (jer one zapravo to i jesu). Treba pomenuti i Dreamworld, paralelni svet u kojem obitavaju duhovi, demoni i slične beštije, ali koji je nevidljiv za one koji nemaju poseban, čarobnjački dar. U njemu ćete dobijati i rešavati neke od (uglavnom) zanimljivih zadataka. Pored toga, bića koja se u njemu javljaju nakon smrti ostavljaju za sobom esenciju koju vaša heroina koristi za povećavanje broja Attunement-a koji mogu u isto vreme biti aktivni. Na prvi pogled, koncept Dreamworld-a je odličan: paralelni svet u kojem se javlja sve ono što je u ‘’stvarnom“ svetu umrlo. Međutim, prelaženjem igre ćete brzo uvideti da ova vrlo lepa ideja nije u potpunosti iskorišćena. Sve zanimljivo što se može videti u Svetu Snova ćete zapaziti u prvih nekoliko sati – sve ostalo je (makar što se njega tiče) ponavljanje, ponavljanje, ponavljanje…

Priča je zanimljiva, u pojedinim trenucima čak – intrigantna. Nema previše obrta, nije nepredvidiva, a sasvim sigurno nema ni trenutaka u kojima ćete biti zapanjeni razvojem situacije. Ne zato što je priča loša (baš naprotiv), već zato što se Kult premalo “trudi“. Dijalozi su stopostotno linearni i veoma retko ćete zapravo moći da vodite normalan razgovor sa nekim NPC-om, a ne samo da klikćete na “continue“ kako bi se svitak priče dalje odvio. Međusekvence su urađene u vidu slideshow-a sa naratorom u pozadini, a definitivno ne pomaže ni činjenica da su svi likovi u igri, pa i vaša junakinja, mutavi.

O grafici neću da pišem, jer pri fiksiranoj rezoluciji od 1024×768 piksela ne izgleda naročito lepo na dvadesetoinčnom wide monitoru, ali ću reći da su lokacije, a i likovi (što posebno važi za neprijatelje) vrlo maštovito i zanimljivo dizajnirani. Zvučna komponenta je jedan od jačih delova igre, uz lepu muziku koja se vrti u pozadini dok paradirate kroz jeretičke gradove, a posebna priča su zvučni efekti, kao što je na primer šljapkanje glavnog lika po blatu ili bat koraka koji odzvanja o zidove podzemne kripte koji doprinose “uplovljavanju“ u atmosferu.

Nažalost, zvuk ne može da izvadi Kult iz zanimljive pozicije u koju je bačen posredstvom ostalih faktora. Po završetku poslednjeg dijaloga ostaje negde, u nekom ćošetu u glavi, utisak da je sve to moglo biti mnogo bolje. Potencijal je tu, ali je svega polovično iskorišćen. Međutim, dok ova činjenica deluje na ublažavanje utiska koji igra ostavlja, ona funkcioniše i u drugom smeru. Iako uprošćen, Kult će vam ponuditi podosta sati dobre zabave upravo zahvaljujući svojoj jednostavnosti. Pronaći ćete malu dozu taktiziranja prilikom razmeštanja Attunement-a, ali se na kraju sve svodi na uperi štapom/mačem/sekirom/lukom u protivnika i šibaj dok ne poljubi patos. Ako igrate kao mag, nećete se zamarati kalupljenjem komboa od 10-15+ magija, ako igrate kao ratnik, bacićete na sebe najjači oklop koji trenutno imate, opremiti se najubojitijim oružjem koje odgovara vašem odabranom magijskom elementu i krenuti u pohod. Kult vam daje dobru zabavu, a ne traži gotovo ništa, osim da se opustite i posvetite mu par dana, a ostalo će doći samo po sebi. Ne očekujte remek delo, ali ga nemojte ni baciti u kantu za otpatke kao što je autor teksta to zamalo uradio pre nekoliko godina.

(((Tekst je napisan za Forum Sveta Kompjutera, tačnije za temu „Test pray“ – čitaoci recenzenti, ali rekoh, što da ga ne objavim i ovde.)))

Lost

Muka mi je, ali ne u prenesenom značenju nego bukvalno. Majka je završila sa spremanjem kolača za slavu pa nam je dala da probamo posle ručka. Najeo sam se pa mi je muka. :D Da imam digitalca (ili makar kameru na mobilnom) slikao bih onu gomilu kuglica i štanglica i okačio ovde. Nažalost nemam, tako da ništaaa…

Seo sam ovako punog stomaka i napisao recenziju za Lost. Malo ću još da je popravim, ali to je to otprilike. U GP-u piše da treba da se napiše jedna cela A4 strana. Ne piše ništa za margine, tako da sam ih razvukao do kraja. Krajnji rezultat: tekst od 5154 karaktera (sa sve razmacima), pa ako je predugo, šta da se radi… :)

Neko kao proviđenje

Nekako imam tendenciju da se obrem na pravom mestu u pravo vreme. Vidovitost, intuicija, sudbina, kosmički poredak, vudu magija, šta li? Primetio sam još odavno da mi se dešava da uradim nešto u pravom trenutku, naizgled potpuno beznačajno, a posle se ispostavi da i nije tako beznačajno. Najsvežiji primer je časopis GamePlay koji sam počeo da kupujem od prošlog meseca. Tekstovi u Svetu Kompjutera su mi postali previše naporni zbog prevelikog cinizma koji je prisutan kod nekih autora. Stoga sam odlučio da se malo odmorim od SK-a i pređem na GP.

Pre pola sata, dolazi mi brat iz grada. Nosi novi broj GP-a, kupio mi jer ga ja jutros nisam našao na trafici. Prelistam malo da vidim šta ima, kad ono… GP traži novinare. Baš bih mogao da pošaljem neku recenziju. Samo što je jedina nova stvar koju sam odigrao u poslednje vreme Lost: Via Domus koji je opisan u ovomesečnom broju. Nemam baš vremena da igram igre u poslednje vreme, a i kad imam pišem Bloodlines AAR koji mi ne dozvoljava da igram išta drugo. Ima da ga završim, pa makar ne igrao ništa celo leto, a za recenziju ću još videti.