PES 2009

Testiram novi PES već nekoliko dana. Razvaljujem tastaturu, kao i obično, jer mi ne pada na pamet da koristim joypad za igranje. Niti sam navikao, niti mi je igranje na plastičnom prcvoljku uopšte prirodno, makar ne za fudbal. Kod drugih igara za konzole rado se odričem tastature, ali samo ako uopšte ni ne igram na kompjuteru. :P

Elem, da se vratim na PES. Prvi utisak, kao i uvek je: meniji su težak shit. Opet šarenilo, piskavi tonovi kod skrolovanja i selektovanja opcija. Na pozadinsku muziku ni ne obraćam pažnju jer je svaki put isključim zato što mi se u pozadini vrti play lista. Tupavog komentatora koji (opet) kritičnom situacijom smatra uspešan pas na polovini terena takođe ne slušam, iz istog razloga. Druga stvar koja smara je što je pc verzija port sa X360, tako da su meniji za podešavanje kontrola (opet) prilagđeni za tu konzolu. Nije problem namestiti tastere, ali je više glupo gledati kako se šareni tasteri sa XBoX kontrolera smeškaju u podešavanjima.

Izbor timova je suva klasika koju Konami fura već Bog-te-pita-od-kada: opet nema licenci za većinu timova. Dresovi su praktično isti, imena igrača su tu, ali nije to to. Jeste, uvek su tu modovi, ali je i dalje živa smaračina. Sama igra nije puno promenjena u odnosu na prethodno izdanje. Grafika je doterana (i bolje optimizovana), dodat je (ili bolje reći ukraden) novi mod igranja (Become a legend) u kojem gradite karijeru vodeći samo jednog igrača “od nule do zvezda“. Odigrao sam svega nekoliko utakmica u njemu i, iako sam bio pomalo ljubomoran što je FIFA prva uvela taj mod, moram priznati da je on prilično dosadan. Jeste, unosi određene novitete u pogledu igre bacajući potpuno drugačiju perspektivu na pozicioniranje na terenu, ofsajde, ubacivanje u prostor i slično, ali ne nudi ništa više od toga. Osim ako ste freak koji baš-baš želi da vodi samog sebe u virtuelnoj fudbalerskoj karijeri. Fizika je malo drugačija, ubačeni su neki dodatni potezi za određene igrače, solo prodori su u nekim slučajevima sankcionisani, dok i dalje postoje igrači koji su gotovo nezaustavljivi (Ibrahimović, Tores, Ronaldinjo, Suazo…). Čini mi se da je i šut izvan 16 metara podosta osakaćen. Primera radi, u prethodnom delu je bilo moguće dati nekoliko golova sa te udaljenosti na istoj utakmici, dok mi sada takav šut prolazi tek jednom u 2-3 meča. mada, moguće je da još uvek nisam pravilno podesio svoje “nišanske sprave“. :) Golmani su i dalje tupi kao i pre. Primetno je da manje šalju loptu protivniku “u noge“, ali se i dalje besmisleno gube u situacijama kada su sami pored lopte. Uopšteno, kao da AI saigrača nije ni malo popravljen.

Sve u svemu – PES. Naveo sam dosta negativnih stvari, ali je suština franšize i dalje tu. Nova inkarnacija Konamijevog fudbala ne donosi praktično ništa novo, ali su sve one stvari koje su me ranije terale da odigram još poneku partiju (naravno – sa društvom, a ne protiv tupavog kompjuterski vođenog protivnika) još uvek tu. Čini se, nažalost, da i Japanci počinju da furaju izbacivanje novih nastavaka čije se novine svode na unapređenu grafiku, drugačije menije i zvučnu podlogu uz dodatih par zezalica koje nemaju nikakav uticaj na samu igru. Tužno i neinventivno (njihovo poslovanje, ne igra :P).

Utisci

Čudne se stvari dešavaju ovih dana sa mnom. Raspored predavanja na fakultetu mi je očajan zahvaljujući čemu nemam priliku da se makar malo saberem i sednem da napišem nešto, bilo šta. Kao dodatak tome je Kings Bounty od kojeg se ne odvajam poslednjih 4-5 dana, kad god nađem nešto slobodnog vremena. Tako da, ako se iko pita zašto ne pišem – sada znate i zašto. :D Za sat vremena krećem na prve vežbe iz programiranja na engleskom zbog kojih mi je raspored dodatno pretumban, ali sam uspeo da se u celoj gunguli snađem i uspem da izdejstvujem slobodan ponedeljak. Jedne vežbe koje su mi preostale tog dana sam prebacio za utorak i dobio slobodan dan, takoreći produženi vikend, pa bi trebalo da imam malo više vremena za “normalan život“. :)

Elem, sinoć sam proturio koju reč sa Nikolom koji me je upitao za časove plesa, nakon čega sam konstatovao da još uvek nisam ovde izneo svoje utiske, a prošla su četiri časa od kako sam krenuo u školu. Najkraće moguće govoreći: osećam se sjajno. Ali, pošto nisam seo da bih napisao nešto samo ukratko, sledi kraći elaborat na tu temu. :D

Od vikenda su nam se na časovima pridružile Andrea i Milica (koleginica sa faksa), tako da se društvo još malo uvećalo. Do sada smo radili ča-ča-ča, salsu, r’n'r, nešto što sam zaboravio kako se zove (čudo jedno da sam opet nešto zaboravio :D), sirtaki i valcer. Kad sam već kod valcera, u nedelju smo radili “zatvoreno držanje“, odnosno onako kako bi valcer i trebalo da se igra (da ne kažem u stavu mirno), umesto običnog držanja za ručice. Otpale su mi ruke posle dva plesa, normalno, ali sam se ipak osećao odlično. R’n'r je isto bio super, mada smo radili samo osnovni korak i okret za devojke, ali je baš onako… kul, u nedostatku boljeg izraza. Čini mi se da su ljudi (odnosno devojke) još uvek malo ukočeni, ali će valjda to da ih prođe brzo, dok se ne opuste malo više i dok se svi ne uvežbamo, makar sa ovim osnovnim koracima.

Poseban utisak je na mene ostavila grupa koja ima čas posle nas. Za vikend sam razmenio par reči sa jednim dečkom iz te grupe koji je došao malo ranije pa je uskočio da nam pomogne zbog manjka muške čeljadi kada mi je otkrio da on tu igra već šest godina! Nije ni čudo, jer svi – razbijaju. Posle svakog časa ostanemo desetak minuta da ih gledamo nakon čega skupljamo vilice sa poda. Ono je fantastično i ja boljim i lepršavijim pridevom to ne znam i ne mogu da opišem. Baš im se divim kako lepo i skladno igraju, svi u istom ritmu i sa jednako zadivljujućom elegancijom. Posle toliko godina nije ni čudo, ali je svakako nešto što vredi videti.

Nakon ova četiri časa koja su sada iza mene mogu reći da sam vrlo zadovoljan. Sviđa mi se način na koji učimo, tempo i atmosfera. Nije lako (niko nije ni rekao da će biti), ali se trudim i mislim da mi dosta dobro ide. Jedino se malo gubim kod ritma, jer igram nešto brže nego što bi trebalo. Ne hvalim se kako sam ja brz i ne znam ni ja šta, nego ozbiljno kažem, igram brže nego što bi trebalo. Posebno valcer koji je nešto sporiji ples, a mene sve vuče na brže pa samo letim kroz salu. :D Fizički se osećam normalno, nije mi naporno kako sam mislio da bi moglo da bude, mada ne znači da neće biti napornije kada krenu više da nas cimaju. Sad ću da budem dosadan, ali opet moram da pohvalim insstruktore koji su mnogo fini i uvek dobro raspoloženi. Ne sećam se kada sam se toliko slatko smejao tokom samo jednog sata u istom danu. Zrače ljudi i drago mi je što je tako. Naravno, njihov posao je da nas nauče, ali uvek pomaže kada neko ima razumevanja i hoće da pomogne umesto da izigrava nekog nadmenog debila koji misli da sve zna samo zato što se profesionalno bavio plesom.

To je to što se tiče utisaka, a sigurno sam nešto zaboravio da pomenem jer da nisam – to ne bih bio ja.

Jen’-dva-tri, dva-dva- tri

Pre sat vremena sam se vratio sa prvog časa koji sam imao u plesnoj školi. Već nekih godinu dana se razmišljam da krenem, ali sam sve nešto odlagao; te neću sam da idem, te nema se para, te nema se vremena i sl. Pre dve-tri nedelje sam sasvim slučajno pričao sa drugaricom iz srednje o tome kako bih baš krenuo da nešto treniram, ili ples ili možda da krenem na plivanje, bilo šta samo da se “otkočim“ iz fizičke učmalosti u koju sam se zabio otkad sam krenuo na fakultet i fizičke aktivnosti sveo samo na povremenu partiju basketa sa bratom. Ispostavilo se da se i njoj ta ideja dopada, a kako se burazer ponudio da mi plaća kurs jer je počeo da prima pozamašnu gradsku stipendiju – sve kocke su se složile. I ja ću ove godine početi da dobijam državnu stipendiju tako da ne bi bio problem ni kada bi mu odjednom dunulo da mi ne da pare. :D Ne bi on, ali eto, lepo se osećam i zbog toga što ću posle jedne godine prekida da nastavim sa ubiranjem zasluženih para od države.

I tako ja konačno krenem u plesnu školu. Imao sam kontakt sa ovom tematikom kada sam bio osnovac (đak prvak ili drugak, ne sećam se više). Tada sam isto išao jedno vreme na ples i dobijao sam, Boga mi, pohvale od tadašnjeg instruktora. Radili smo svega nekoliko igara jer je to bio neki skraćeni kurs za decu (valceri, tango, ča-ča-ča i još par drugih stvari). Sve sam to, naravno, pozaboravljao, a čovek treba da zna da igra (posebno ako ne zna ama baš ništa kao što je slučaj sa mnom – ne znam čak ni kolce :D). Drugi razlog je kondicija. Ne bi mi ništa falilo da se malo stešem, a i dobro će doći ovom debilu što mi nekontrolisano kuca u grudnom košu.

Časovi su dvaput nedeljno. Mojoj grupi se baš potrefilo da su vikendom što mi veoma odgovara. Traju po sat vremena. Instruktori su baš super, oboje su opušteni i stalno se zezaju (osim kad nas cimaju za korake, mada i tada malo začine nekom opaskicom). Danas smo radili osnovne korake za (ja mislim engleski) valcer, ča-ča-ča i salsu. Inače se rade tri tipa plesova: klasični (tango, valcer itd), latinoamerički i “neko čudno ime za grupu plesova koje sam zaboravio“, a tu spadaju plesovi koji nisu takmičarski, ali se najčešći u ‘’svakodnevnom životu“ (salsa, sirtaki i još svašta nešto, ko će sve popamtiti). Bilo je vrlo zanimljivo i prilično sam zadovoljan. Svi su vrlo fini (sad bi neko rekao: “Pa kad vam uzimaju pare i moraju“ :D) i u celoj sali vlada veoma prijatna atmosfera. Sutra imam sledeći čas, pa ćemo videti kako će se cela stvar dalje razvijati, iako sam siguran da ću nastaviri da odlazim na časove do daljnjeg.

Ako je neko zainteresovan, još uvek nije kasno za upis u školu jer se grupa formira prva četiri časa – što će reći da ima fore još sutra i sledećeg vikenda. Mesečni harač iznosi dve hiljadarke ili petsto dinara po času ako idete samo u pojedinačnim terminima. Kurs traje tri meseca, osam časova mesečno. Ne pada mi, naravno, na pamet da ih ovde reklamiram (“neću da me prevarite, hoću da znam koliki je moj deo“ :P), pa ako nekog zanima – bacite mi komentar ili mejl.

OdAbij od kos, bre

Uslikano u jednoj beogradskoj prodavnici sportske opreme. Kliknite na fotku za prikaz u punoj veličini.

Parkour (l’art du déplacement)

Parkur je nešto za šta sam čuo još pre nekoliko godina, ali sam tada bio prilično nezainteresovan za sve što se događa oko mene (neki bi rekli da sam još uvek takav). Nedavno sam pročitao jedan članak o njemu i odlučio da saznam nešto više o celoj stvari. Pre tih par godina sam gledao nekakvu televizijsku reportažu koja je prikazivala mladiće koji trče i skaču po gradu izbegavajući različite prepreke na zanimljiv način. O čemu se tu zapravo radi?

Parkour (na srpskom bi to bilo valjda parkur) predstavlja aktivnost koja se ogleda u tome da učesnici (u grupi ili pojedinačno) treba da dođu od tačke A do tačke B na najkraći i najlakši mogući način. S tim da to najlakši ne znači ono što podrazumevamo mi koji se ne bavimo parkurom. Jer traceur-i, kako se nazivaju oni koji se ovim sportom (ako se tako može nazvati) bave, se u toku svog putešestvija kroz bilo urbanu, bilo ruralnu sredinu veru po zidovima, preskaču terase, pužu uz stubove i bandere, balansiraju na rukama i izvode slične akrobacije. Samim tim, bez dobre fizičke kondicije čovek ne može postati dobar traceur.

Parkur je izmislio Francuz po imenu David Belle. Po njegovim rečima, parkur nije ekstreman sport, već umetnička ili borilačka disciplina koja nalikuje samoodbrani u borilačkim veštinama. Cilj je tečno kretanje koje svi parkuraši teže da postignu kako bi se najefikasnije savladala bilo kakva prepreka, kao da se osoba nalazi u opasnosti od koje mora što brže i lakše da pobegne. Dakle, nije poenta samo u brzini, već i u tečnosti pokreta i negubljenju dragocenog vremena. Stoga se traceur-i trude da ne izvode prečesto atraktivne akrobatske poteze kao što su saltoi i hod na rukama kako bi uštedeli na vremenu. Sa druge strane, ako se trči u grupi, traceur koji je uspešno savladao prepreku će se zaustaviti i pomoći svom kolegi ili kolegama kako bi zajedno nastavili da trče. Kao što bi svako uradio (ili trebao da uradi) u situaciji opasnoj po život.

Naziv parkour potiče od sintagme parcours du combattant koja označava vrstu vojnog poligona. U prvoj reči je zamenjeno c sa k kako bi se naglasila agresivnost, i uklonjeno je mekano s na kraju iz istog razloga. Traceur je izvedeno od francuskog glagola tracer što znači pratiti, ili ići brzo.

Fizička spremnost se podrazumeva, a takođe i neko ko će vas uvesti u ovaj zanimljivi svet, jer ćete se bez saveta iskusnog mentora brzo polomiti već kod prve prepreke. Postoji veliki broj različitih pokreta koji se koriste. Spisak tehnika, načina za treniranje i poteza koji se koriste, kao i njihovih opisa, zatim filmovi, forum i članci o ovoj disciplini mogu se naći na sledećim adresama:

http://en.wikipedia.org/wiki/Parkour

http://pagesperso-orange.fr/le.parkour/english/

Zvanični sajt je preveden na prilično loš engleski, ali nije nikakav problem snaći se makar po pitanju osnovnih stvari. Ako znate francuski odaberite prikaz stranice na tom jeziku i na konju ste.