Brain reboot

Kažu ljudi da u životu sve treba raditi sa merom – ni premalo, ni previše. Ja nisam takav i često preterujem, pogotovo ako se radi o nečemu u čemu uživam. Neki bi rekli da je to hedonizam. Ja msilim da je to debilitet – nemogućnost da samom sebi kažeš kada je kraj.

Šta se dešava kada jednom, konačno, shvatiš da je dosta, ali i da je previše vode proteklo ispod mosta za to vreme? Gotovo ništa. Život ide dalje uprkos svemu, pružajući ti prst koji se može tumačiti i kao ruganje i kao slamka (ne nužnog) spasa. Minutara na časovniku bezglavo juri ne obazirući se na trome poglede koje na nju čovek baca. Svet se, hvala Bogu, ipak vrti samo oko Čak Norisa, tako da pojedincu ne ostaje ništa drugo nego da uhvati priključak. I da u međuvremenu u korenu saseče neke stvari, jer kad već ne zna da se ograniči mentalno onda mora fizički.

Add/remove programs lista mog računara je juče skraćena za nekoliko višegigabajtnih stavki. Kompjuterske igre su zanimacija koja me je previše puta stavila u nezgodnu situaciju. Igram se od 1999. godine kada sam dobio prvi PC i od tada sam predrndao puno naslova. Bilo je onih koji se mogu porediti sa umetničkim delima, a igrao sam i potpune krševe kojima sam razbijao dokolicu uzrokovanu sušom boljih igara. Podvučem li crtu, dobijam deset godina tokom kojih sam poprilično vremena potrošio na nešto od čega nemam praktično nikakvu korist. Interaktivna zabava je ok, ali su isto tako ok i razgovor (uživo) sa ljudima koje ne viđaš tako često, šetnja gradom, čitanje knjige, seks i sve one stvari koje takođe uzrokuju lučenje endorfina i adrenalina, a ne zahtevaju višečasovno zveranje u četvrtastu ploču.

Juče sam prvi put posle ne znam ni sam koliko vremena (u pitanju su godine) napisao nešto za svoju dušu, ali ne kuckajući na tastaturi nego zapravo pišući na papiru, grafitnom olovkom. Lep osećaj, majka mu stara. Prekucavanje teksta na računar oduzima dodatno vreme, ali mislim da je vredelo. Ne samo da sam zadovoljan krajnjim proizvodom (makar za sada), nego se i dobro osećam što sam konačno uopšte nešto napisao. Skoro da sam zaboravio onaj osećaj kada se bujica reči sliva grafitnom rekom u papirno more, kada pišem sve brže i brže kako mi neka misao ne bi promakla. Ranko bi ovo, kao u već nekoliko slučajeva, nazvao “povraćanjem“, ali mu opet ne bih zamerio.

Naredni period će mi biti vrlo čudan, s obzirom na to da sam sebi iz dnevnog rasporeda izbacio neke stvari koje su mi oduzimale dosta vremena. Neki od vas su sigurno primetili i da me više nema tako četo na chat-u kao nekada. To je jedna od stavki za koju pretpostavljam da će takva i ostati do daljnjeg, a oni kojima sam potreban znaju gde mogu da me nađu i bez toga. Imate moje mejlove, znate forume koje posećujem, svi imate pristup ovom blogu (čim ovo čitate :)), a ako i to zakaže – znate moj broj mobilnog (a neki čak i fiksnog :P) telefona. Ide lepo vreme, tako da znate šta vam je činiti.

Ustaj sine… dodatak… dodatka

Eh, teško onima koji su uvek u pravu. Došao danas čika poštar i doneo poziv za vojnu regrutaciju i zakazivanje medicinskog pregleda. Istog onog koji sam utefterio za mart kada sam onomad bio u vojnom odseku. I šta čovek da im radi? Osim da ih zove telefonom i da im se napije krvi zato što ga cimaju da se opet penje na sedmi sprat da bi uradio nešto što je već gotov pos’o?

I bi…

Šta je mračenje? To je kada (u ovom slučaju) ja sednem i pišem o nečemu što je na neki način povezano sa opštom degradacijom društvene zajednice u kojoj smo prinuđeni da živimo. O onome što svaki put vidimo kada izađemo na ulicu ozarenog (dobro, ne baš toliko ozarenog) lica samo da bismo zatekli istu onu sliku od juče čija kompozicija uključuje javni prevoz, parkove sa razrovarenim terenima, supermarkete u kojima se ne zna ko seče, a ko pakuje (glupa, ali za ovaj slučaj pogodna analogija) i sl. Zatim, nakon par klikova kojim se tekst smešta u neku od kategorija koje sam ranije definisao, kao i završnog overavanja dugmeta “publish“ (i sve to bez čuvanja drafta, zahvaljujući čemu mi se upravo ovaj tekst samoobrisao pa sam morao ponovo da ga pišem) – mrak biva pušten na slobodu. Blog je pomračen – kraj prve faze.

Ono što je nakon toga neophodno je naći nekoga koga ćemo pomračiti. Nebitno je da li je to neki slučajni prolaznik koji je nabasao na stranicu kliknuvši na link na nekom drugom mestu gde ga svojevremeno posejah, ili redovni posetilac koji revnosno prati feed očekujući priliv novog sadržaja – bitno je da je to potencijalna žrtva. Čovek dođe, baca pogled na naslov i pokušava da na osnovu njega zaključi o čemu se u tekstu radi. Zatim ovlaš iščitava tekst tražeći ključne reči. “Aha: Srbija, gužve, zakasnela plata/stipendija/penzija, blud, nemoral, opšte rastrojstvo, nevaspitana omladina, zadrti matorci… Blud i nemoral su ok, sve ostalo čitam u novinama svakodnevno. Close tab“. Neko ne želi da čita o tome, drugima se pak te stvari sviđaju. Šta god radili – uvek će biti ljudi koji vole mrak. Pogledajte samo gotičare.

Mrak je dobar. Zašto? Tamna strana ima kolačiće, crvene svetlosne sablje su više kul od svih ostalih, force choke je ultimativan čin upotrebe ‘’sile“, svi bi radije posedovali kostim Dart Vejdera nego Luka Skajvokera itd. Šalu na stranu, mračenje je dobro zbog pražnjenja. Ne zbog pražnjenja telesnih izlučevina (mada i to ima veze sa mrakom), nego ono mentalno. Psihološki bokserski džak, izduvni ventil prikopčan na mozak koji iz istog odvodi sve ono što se u međuvremenu nataložilo, a u kakvom svetu i vremenu živimo – velike su šanse da se napabirči mnogo toga za kratko vreme. Nazovite ga kako hoćete, uvek se na kraju svede na isto.

Neko mi je jednom rekao da od previše nespavanja može da se umre. Ne znam da li je isti slučaj i sa nepljuvanjem, ali ko će da proverava? Bolje zašlajmariti sada nego žaliti posle. Rekavši ovo ne nameravam da pozivam na kolektivno stimulisanje virtuelnih žlezda na povećano lučenje pljuvačke kojom ćemo pomračiti Mrežu, nego želim da kažem: ljudski je mračiti. Dobro upamtite ovu rečenicu jer će biti odštampana u nekom od budućih brojeva Politikinog Zabavnika u rubrici “Rekli su…“.

Zahvaljujem se Šrafku na (nenamernoj) ideji za tekst.

Ustaj sine… dodatak

Ipak nisu ovi iz naše državne administracije mutavi. Vratih se pre pola sata sa “uvođenja u vojnu evidenciju“ i ne samo da su me “uveli“, nego su mi zakazali i pregled o istom trošku. :D Smaraju sa onim upitnicima, samo što ne traže broj cipela koji nosiš, ali dobro – jednom se ide u vojsku. A možda ni jednom. :P

Ustaj, sine…

Hladnog decembarskog dana godine koja je već za nama, na pragu doma moga pojavio se visoki debeljuškasti mladić obučen u natrontanu zimsku jaknu. Preko ramena mu beše okačen poveći torbak. Bio je prehlađen i žargonski rečeno smoren – i ja bih bio da moram po ciči zimi da delim kojekakve papiriće ljudima koje ni ne poznajem, a koji se nisu ni udostojili da se svi skupe lepo na jedno mesto pa da im te hartijice budu odjednom uručene umesto ovako, pojedinačno. Kratak pogled na personu koju sam zveknuo vratima prilikom otvaranja istih (budući da se ne otvaraju “na unutra“ nego suprotno) otkrio mi je da se radi o… poštaru (kao da niko nije do sada već shvatio :D). Uruči mi čovek papirče, ja potpisah na jednom mestu, stavih “parafče“ na drugo i doviđenja. A na papiru? Poziv za uvođenje u vojnu evidenciju. Nije da sam cepidlaka (tešim samog sebe), ali isti taj poziv sam dobio pre dve-tri godine, nakon čega sam podneo sva neophodna dokumenta. I dok svi moji vršnjaci dobijaju pozive za regrutaciju, ja sam opet dobio samo evidentiranje. Bravo za državnu administraciju. Nije ni da se žalim, naprotiv. Bolje i ovo nego da me odmah zovu na služenje vojnog roka.

Danas sam pokupio i poslednji od dokumenata, sve u poslednji čas – razume se. Dobra stvar kod vađenja papirologije za vojsku je što je sve besplatno, osim ako nemate fotku od ranije pa morate opet da se slikate. Ono što je glupo je što uverenje o prebivalištu ne može da se uzme iz bilo kog MUP-a, nego mora da se šipči do onog u Ljermontovoj. Sva sreća pa nije bilo ama baš nikoga u redu tako da sam to vrlo brzo sredio, inače bih morao da se smaram pola dana. Usput su mi slušalice sa diskmena otišle u večna lovišta, ali (opet na sreću) tek kada sam već bio blizu kuće, tako da sam samo kraći deo puta u povratku morao da slušam opijajući zvuk trolinog tandrkanja u duetu sa ostatkom gradskog saobraćaja. Provalio sam i koliko sam se zeznuo kod izbora prevoza, ali nema veze. Ispraviću se kada mi pošalju isti poziv treći put. :)

Trenutak Istine (The Moment of Truth)

Ova emisija, koja bi trebalo da se uskoro (što će reći ko zna kad) pojavi i kod nas, se reklamira veoma pompezno. “Istina je na ceni“ i slični zvučni slogani koje izgovara duboki muški glas pozivaju gledaoce da se prijave za ‘’show“ u kojem će zaraditi ogroman novac na prost način – govoreći istinu. Odmah mi je to bilo sumnjivo, ko još daje nekome novac zato što je iskren? Otvorim lepo google i youtube i krenem da čeprkam: ko, šta, gde i za koje pare? I nađem. Odgledah par snimaka, pročitah par tekstova, što stranih što domaćih, i rekoh – mašala. Eto nam još jedne emisije u kojoj ćemo da degradiramo ljude i teramo ih da se spuštaju na najniže grane samo da bi zaradili koju kintu bez po muke. Međutim, ko se prijavi za šišanje taj ima i da trpi dok mu čika sa mikrofonom struže kožu sa potiljka, nema tu ništa sporno…

Svako ima nešto za šta mu ne bi bilo baš prijatno kada bi to saznala šira javnost ili makar njegova bliža okolina, ma koliko to bila neka banalna stvar. A ovde se ne postavljaju banalna pitanja, daleko od toga. Makar ne na onim snimcima koje sam ja pogledao, a na kojima takmičare propituju o stvarima vezanim za seks na jedan ili drugi način. Da li biste spavali sa svojom ženom i njenom drugaricom u isto vreme, da li biste se razveli od muža kada bi vas bivši dečko zaprosio i slično. Možda ima i onih malo dosadnijih, ali šta da radim kada takve ljudi ne kače na Internet. :) Nisam hteo dublje da ulazim u tematiku jer ćete i sami pohvatati konce već na osnovu prvog odgledanog videa, a i ne može se reći da su pravila izrazito kompleksna: zakače te na “detektor laži“, odgovaraš na pitanja i dobijaš novac ako ne lažeš. Ako ti se omakne laž – bonvojaž. :)

Kako da upropastite sebi životi ni zbog čega:

Pregled “nastupa“ nekih takmičara sa dosta primera pitanja:

Zimski plesni kamp

Živite u Beogradu, interesuje vas ples, ali niste sigurni kako to sve izgleda i da li biste se zaista time bavili? Imate idealnu priliku da se oprobate u besplatnom zimskom plesnom kampu koji će biti organizovan od 8. do 21. januara 2009. Broj ljudi u grupama je ograničen, tako da je neophodno da se prethodno prijavite telefonom. Časovi su dvaput nedeljno (po dva sata), što nije puno, ali vam može dati osnovnu ideju kako sve to izgleda i da li vas uopšte to privlači. Na prilioženom letku imate brojeve telefona i sajtove plesnih škola koje učestvuju u organizaciji, a znate kako se kaže: “Šta je džabe i Bogu je drago“, tako da – navalite. Makar ćete imati jedno iskustvo više, pa makar i ne nastavili dalje sa plesom.

Dunno

Ipak ima papana u Guild Wars-u. Nije da sam mislio da ih nema, samo ih nisam tako puno sretao do pre par dana. Bližim se kraju igre, pa valjda ima više ljudi koncentrisanih na jednom mestu, ko će ga znati? Elem, ljudi su sposobni da vas maksimalno izvređaju iako ste skoro duplo stariji od njih, bez imalo stida, a i bez ikakvog razloga. Svi su hrabri jer ne gledaju osobu oči u oči, a Internet pruža veliku dozu izolovanosti koju MMO igrači oberučke prihvataju. Isto kao što će vam neko nešto lakše saopštiti preko SMS-a nego licem u lice, tako će vas i neki dvanaestogodišnjak (ili ne daj Bože – dvanaestogodišnjakinja) potpuno opušteno ispsovati samo zato što ste se sa njim/njom našalili.

Meni je drago kada vidim nekog lika sa nick-om “taj-i-taj-of-Serbia“ ili “taj-i-taj-Srbin“. Uvek se nasmešim i pitam ga (kao, pravim se naivan) da li je iz Srbije. Redovno popričamo, a većinu i dodam u listu prijatelja, pomognem im oko questa/misije ili im dam neki savet. Sa jednim likom (iz Novog Sada je, čini mi se) sam se “upoznao“ tako što je prodavao crnu boju za oklop i onako, sav naivan, puštao druge da mu predlože cenu, jer on nije bio siguran za koliko bi mogao da je proda. Lepo sam mu objasnio kako se kreću cifre, a on mi se požalio da ga je neko prevario i uzeo mu jednu “kofu“ po 10 puta nižoj ceni. Od tada smo se čuli nekoliko puta i igrali zajedno kada je nekom od nas dvojice bila potrebna pomoć.

Pre par dana sam “upoznao“ nekog dečka, osnovca iz Beograda. Lepo smo se ispričali, razmenili mišljenja i podelili iskustva iz igre. Sa njegovim drugom, međutim, nisam mogao da uspostavim tako lepu komunikaciju. Hteo sam da ga malo zezam (jer nije znao da ja razumem ono što pričaju u javnom chat-u), pa sam se ubacio usred razgovora sa bezazlenom pošalicom. Odgovor je bio gori od kočijaškog. Samo sam se smejao, onako, od srca, iako sam bio iznenađen reakcijom. Nisam hteo da se bakćem sa njim, niti da mu odgovorim istim tonom. Malo sam ga zezao, ali bez teških reči, dok je on nastavio u istom stilu. Kada sam pitao njegoog druga preko privatnog chat-a zašto je ovaj tako besan, dobio sam vrlo kratak odgovor: “dunno“. Od Srbina. Izem ti jezik, kulturu, inteligenciju, razmišljanje i ponašanje. Smešno je da postoje ljudi, mada su to u ovom slučaju deca, koja misle da su “iznad“ nekoga, ako imaju od njega lepši (virtuelni) oklop i lepršaviji (takođe virtuelni) ogrtač. Još mi je zanimljivije kad mi neko kaže da sam n00b samo da bi me uvredio. Bolje biti n00b/newbie nego glup i nevaspitan.

U minut do 12, kao i obično

Predao sam dokumenta za stipendiju. Imao sam fore još do petka, ali rekoh, ne moram baš da čekam poslednji dan. Sredio sam sve za minut, a za divno čudo – nisam ništa zaboravio od papirologije. Isplate šatro kreću od novembra, mada će prva biti tek pred Novu godinu, a ostale rate počinju da pristižu tek oko februara. Nije neka velika kinta, ali ću konačno dobiti svoje pare čije trošenje ne moram da priajvljujem. Sa druge strane – što je džabe i Maladictu je drago.

Utisci

Čudne se stvari dešavaju ovih dana sa mnom. Raspored predavanja na fakultetu mi je očajan zahvaljujući čemu nemam priliku da se makar malo saberem i sednem da napišem nešto, bilo šta. Kao dodatak tome je Kings Bounty od kojeg se ne odvajam poslednjih 4-5 dana, kad god nađem nešto slobodnog vremena. Tako da, ako se iko pita zašto ne pišem – sada znate i zašto. :D Za sat vremena krećem na prve vežbe iz programiranja na engleskom zbog kojih mi je raspored dodatno pretumban, ali sam uspeo da se u celoj gunguli snađem i uspem da izdejstvujem slobodan ponedeljak. Jedne vežbe koje su mi preostale tog dana sam prebacio za utorak i dobio slobodan dan, takoreći produženi vikend, pa bi trebalo da imam malo više vremena za “normalan život“. :)

Elem, sinoć sam proturio koju reč sa Nikolom koji me je upitao za časove plesa, nakon čega sam konstatovao da još uvek nisam ovde izneo svoje utiske, a prošla su četiri časa od kako sam krenuo u školu. Najkraće moguće govoreći: osećam se sjajno. Ali, pošto nisam seo da bih napisao nešto samo ukratko, sledi kraći elaborat na tu temu. :D

Od vikenda su nam se na časovima pridružile Andrea i Milica (koleginica sa faksa), tako da se društvo još malo uvećalo. Do sada smo radili ča-ča-ča, salsu, r’n'r, nešto što sam zaboravio kako se zove (čudo jedno da sam opet nešto zaboravio :D), sirtaki i valcer. Kad sam već kod valcera, u nedelju smo radili “zatvoreno držanje“, odnosno onako kako bi valcer i trebalo da se igra (da ne kažem u stavu mirno), umesto običnog držanja za ručice. Otpale su mi ruke posle dva plesa, normalno, ali sam se ipak osećao odlično. R’n'r je isto bio super, mada smo radili samo osnovni korak i okret za devojke, ali je baš onako… kul, u nedostatku boljeg izraza. Čini mi se da su ljudi (odnosno devojke) još uvek malo ukočeni, ali će valjda to da ih prođe brzo, dok se ne opuste malo više i dok se svi ne uvežbamo, makar sa ovim osnovnim koracima.

Poseban utisak je na mene ostavila grupa koja ima čas posle nas. Za vikend sam razmenio par reči sa jednim dečkom iz te grupe koji je došao malo ranije pa je uskočio da nam pomogne zbog manjka muške čeljadi kada mi je otkrio da on tu igra već šest godina! Nije ni čudo, jer svi – razbijaju. Posle svakog časa ostanemo desetak minuta da ih gledamo nakon čega skupljamo vilice sa poda. Ono je fantastično i ja boljim i lepršavijim pridevom to ne znam i ne mogu da opišem. Baš im se divim kako lepo i skladno igraju, svi u istom ritmu i sa jednako zadivljujućom elegancijom. Posle toliko godina nije ni čudo, ali je svakako nešto što vredi videti.

Nakon ova četiri časa koja su sada iza mene mogu reći da sam vrlo zadovoljan. Sviđa mi se način na koji učimo, tempo i atmosfera. Nije lako (niko nije ni rekao da će biti), ali se trudim i mislim da mi dosta dobro ide. Jedino se malo gubim kod ritma, jer igram nešto brže nego što bi trebalo. Ne hvalim se kako sam ja brz i ne znam ni ja šta, nego ozbiljno kažem, igram brže nego što bi trebalo. Posebno valcer koji je nešto sporiji ples, a mene sve vuče na brže pa samo letim kroz salu. :D Fizički se osećam normalno, nije mi naporno kako sam mislio da bi moglo da bude, mada ne znači da neće biti napornije kada krenu više da nas cimaju. Sad ću da budem dosadan, ali opet moram da pohvalim insstruktore koji su mnogo fini i uvek dobro raspoloženi. Ne sećam se kada sam se toliko slatko smejao tokom samo jednog sata u istom danu. Zrače ljudi i drago mi je što je tako. Naravno, njihov posao je da nas nauče, ali uvek pomaže kada neko ima razumevanja i hoće da pomogne umesto da izigrava nekog nadmenog debila koji misli da sve zna samo zato što se profesionalno bavio plesom.

To je to što se tiče utisaka, a sigurno sam nešto zaboravio da pomenem jer da nisam – to ne bih bio ja.